„Da slobodno pretresa sva javna pitanja, bez gneva i pristrasnosti; da pravednom kritikom vladinog rada potpomaže opoziciju; da lojalnošću svojom i nepristrasnošću štiti vladu od neosnovanih napada opozicije; da podjednakom revnošću deli udarce i desno i levo od sebe, eto, to je zadatak slobodne, nezavisne štampe“, rekao je Bismark jednom prilikom u nemačkom parlamentu, on, koji inače nije ni hteo ni umeo da bude nežan spram štampe i javnog mnjenja.
Naravno, taj zadatak nije ni prost ni lak ni u mnogo starijim zemljama, a kamoli kod nas. Treba mnogo konzekventnosti, mnogo građanske kuraži, mnogo dubokog, političkog uverenja, pa da se to uvek mogadne da izvrši. Treba i mnogo hladnokrvnosti.
U borbi čovek poneki put i nehotice suviše jako zamahne, ali to još ne znači, da je hteo da ubije. Takvi se udarci moraju mirno i primati i davati, bez srdžbe i bez jetkosti. Kreštavci, svi ljudi slabih nerava, koji dobijaju histerične napade pri prvom sudaru, treba da ostanu kod kuće. Šta traže, kad im mesto nije tu?
Zadatak nezavisne štampe ne samo što je vrlo težak, nego je i vrlo nezahvalan. Naročito kod nas. Nigde se tako lako ne zaboravlja, da neko može imati i protivno uverenje, pa da je ipak to uverenje i pošteno i iskreno. Odmah se podmeću neke zadnje misli i podmukle namere svakome, koji je drugog mišljenja, pa se onda čudimo otkud tolika ogorčenost. Kako je ne bi bilo? I onda u toj opštoj omrazi nezavisna štampa prolazi još ponajgore. Usluge, koje ona čini zaboravljaju se brzo; pamte se samo udarci koje s pravom zadaje.
Kod nas se nezavisnoj štampi čak i odriče svaka važnost. To je vladin organ „Samouprava“ pre neki dan izričito učinila. Pretresajući sve vrste današnje opozicije, ona veli, da se nezavisnoj štampi ne može pridavati nikakva vrednost, jer iza nje ne stoji nikakva politička grupa. Pre svega, zašto „Samouprava“ računa nezavisnu štampu u opoziciju? Zar je neprijatelj onaj, koji, kudeći, kad ima šta da kudi, bez zazora i hvali sve što je za pohvalu? U životu se to obično zove prijatelj.
Još je pogrešnije njeno mišljenje, da nezavisna štampa ne može imati nikakve vrednosti, pošto nema iza sebe nikakve političke grupe. Zar je istina manje istina, kad je kaže jedan čovek, no kad je kažu više njih? Vrednost jedne osude ne leži u veličini lica, koja je iskazuju, već u opravdanosti njezinoj, kao što je i pohvala samo onda pohvala, kad je razložna pa ma je govorio jedan jedini čovek ili stotinu i hiljadu njih.
Svakoj parlamentarnoj vladi potrebna je partijska opozicija i „Samouprava“ ima pravo, kad žali, što je današnja vlada nema. I za vladu i za radikalnu stranku bolje bi bilo da je ima. Ali čega nema, toga može biti. Dotle, neka „Samouprava“ dopusti svima onima, koji nisu u partijskoj borbi ogrezli, da slobodno iskažu svoje mišljenje, ne s ovog ili onog, čisto partijskog gledišta, već po svom dubokom uverenju.