Vrlo je karakteristična pojava za današnji naš društveni život, da naši državnici i političari ne osećaju još nikako potrebe, da što ozbiljnije prouče zdravstvene neprilike u našem narodu i da im leka potraže. Još je čudnovatija ta naša apatija zato, što vidimo da sve kulturne države grozničavom žurbom rade na popravci zdravlja narodnog. Engleska već davno služi u tome kao učiteljica kulturnim narodima. Nemačka se već godinama bavi najozbiljnije popravkama zdravstvenih prilika, osigurava radnike, daje im zdrave stanove, diže sanatorije, pretvara nezdrave krajeve i gradove u zdrave i prijatne. Bogata i kulturna, Francuska je u velikoj strepnji i strahu ne zato, što se boji neprijatelja spolja, pošto je primetila da zdravlje narodno počinje opadati. I sve je leglo na posao, da se zdravlje narodno digne.
U tome pokretu vidimo kao vođe ne lekare, jer oni su samo stručni savetodavci, no prve njihove državnike i političare. Treba pročitati govor Kazimira Perijea, koji je držao u Sent-Etijenu; pa da se vidi, kolika se važnost daje tome pitanju. Treba pratiti rad stalne komisije za suzbijanje tuberkuloze, kojoj je predsednik čuveni državnik Leon Buržoa, pa da se uveri, sa kakvom se ozbiljnošću i energijom rade poslovi oko narodnog zdravlja. A mi kao da to sve ne vidimo. U nas naši državnici pišu čitave stupce o programu svoga rada, a zdravlje narodno ne pominju ni jednom reči. Na zamerke odgovara se sasvim ravnodušno: „naša je prva briga da se privredno oporavimo i onda će se i zdravlje po sebi popraviti“.
Misao u osnovi pogrešna. Privredu možemo dići samo ako nam je narod zdrav i krepak. Zar se može podići privredno stanje u mestima, koja su zaražena sifilisom, ako se što pre i što življe ne nastane, da se ta bolest iskoreni? A u nas je takvih krajeva nesrazmerno mnogo i za njih se radi tako malo, tako bez plana i bez ikakvih sredstava, da će se ovako radeći, ta bolest sve više i više širiti i davati nam bogalje i nakaze. A gde su bogalji i nakaze digle blagostanje?
Može li se u narodu dići privreda, kad u doba najvećeg seljačkog rada ogromna radna snaga popada od nastupne groznice i srdobolje – a mi se nismo pobrinuli ni za lekarsku negu ni za jeftine lekove, već sve to leži bez pomoći nedeljama „kao granom pobijeno“?
Možete li se nadati nekom privrednom napretku kada se uoči taj žalosni fakt, da se u naš narod širi tuberkuloza u takvoj meri, kako retko gde u Evropi, a mi još ništa ne počesmo ozbiljnije ni misliti, kako da se ta strašna bolest ograniči.
Možemo li pomišljati na bolju privredu u narodu, kada vidimo, kako se za ovih poslednjih 20 godina iz dana u dan širi u naš narod do skora trezveni, no rđavim higijenskim prilikama iznemogli narod – pijanstvo, koje ga ubija moralno i materijalno?
Može li se u nas dići privreda, kada je umiranje naročito do 15. godine tako veliko, da u nekim krajevima dolazi na svaki produktivan život jedan neproduktivan?
Ovo nekoliko napomena biće dovoljno svakom mislenom čoveku da stekne jedino pravilno uverenje, da se i privreda i sve ostalo u državi može podići samo onda, kad se istovremeno radi na popravci zdravstvenih prilika. A da je to uverenje pravilno potvrđuje nam jedan od najvećih državnika i mislilaca svetskih, Bendžamin Frenklin, koji kaže: „Narodno zdravlje – to je narodno blagostanje.“