skica
— Pa molim vas, planu revizor, zar nisam hteo deci da poklon učinim, a vi mi ne dadoste…
— …Pa — nastavlja učitelj i ne slušajući onoga — ovo nije groblje, a danas nisu zadušnice, — pa za babinu dušu ranim i pojim ljude iz bela sveta!!…
— Ne vređajte, a izjašnjavajte se jasnije. Molim, dakle, šta hoćete?
— Hoću da mi se plati ručak! Jȁkako! Nije ovo alajbegova slama!… Inače ne dam kufer. Kod mene nema veresije!
— Vrlo dobro! Da platim! Kol’ko dakle da platim?
— Za sve da platite! I za vas i za odbornike.
— Dobro, za sve, dakle koliko!
— Čućete već.
— Molim, molim! veli revizor i vadi novčanik. Kažite koliko imam da platim?
— Čućete. A kad mi platite dobićete vaš kufer! reče učitelj i ode ženi da se, kako reče, s njom razgovori.
⁂
Dok je pandur opremao konja svoga i gosp. revizorovog, prođe u taj par tuda i kapetan i ču od pandura šta je i kako je. I za čudo jedno, mesto da je planuo, kapetan je bio zadovoljan i samo trljao ruke. Gosp. revizor mu
se izvinjava; veli, da mu je to jako neprijatno, da je on hteo u mehanu a
učitelj mu nije dao; da je hteo da daruje učiteljevu decu i pa i to mu domaćin nije dopustio, — a sad gle šta čini!
— Ništa, gospodine ! Ništa neka vas ne sekira to, umiruje ga kapetan onako s konja. Platite…
— Ama da platim… s drage volje da…
— Platite, ali: ištite račun! reče kapetan i obode konja.
Revizor je poslušao kapetana i potražio račun. A učitelj kao veli, kad ćemo da se šalimo a ono da se bar dobro našalimo. Napisa mu jedan dugačak papren račun, naznačivši do sitnica šta je sve bilo i pošto je šta koštalo, ne zaboravivši ni ren da naplati, i sve to svojeručno, sa grdnom manuproprijom, potpisao. — Revizor platio, dobio račun i kufer. Račun metnuo u špag, kufer na pandurova konja pa bez zbogom ostaj krenuše se i revizor i njegov pandur.
— Pa izvolte i drugi put! viknu za njime učitelj trljajući zadovoljno ruke pri pomisli da je revizor platio ren kako ga ni u sred Grand-Hotela, u Beogradu ne bi platio!… Ovako ja umem…
Poglavlje 3
Kao svako zadovoljstvo na ovom svetu tako i zadovoljstvo našega učitelja nije bilo duga veka. Odmah sutra dan dobi poziv od kapetana da s mesta dođe u sresku kancelariju.
Učitelj se krenuo odmah. Kazao ženi šta da radi. Ako se ne vrati neka mu za svaki slučaj pošlje poviše duvana i Pelagićevog „Narodnog Učitelja.“ — Ide učitelja uz put misli i razmišlja u sebi ; zašto li ga to zove kapetan? Ako ga zove za ovaj poslednji dopis pod potpisom „Nebojša“ — lako će za to! Udariće u stari inćar. Kazaće da ga on nije pisao, niti pak na koga sumnja. A ako je gosp. kapetanu baš tako jako prizortilo, da zna ko je dopis pisao, neka se sam raspita u redakciji lista. A baš ako kapetan i potera sa traganjem, naićiće već na onoga koji će priznati da je on pisac toga dopisa, a to je Krsman — koji je odslužio vojsku i u vojsci dokusurao pismenost — i s kojim kapetan po novom ustavu prosto ne zna šta će i kako će! Ne može mu baš ništa! Jer da ga kazni novčano ne može, jer nema pas za šta da ga uhvati, a da ga opet osudi na aps,to je Krsmanu odležati taman k’a čašu prepečenice popiti. U ostalom, tešio se učitelj, „mnogo prošlo, malo ostalo.“ Čim dođu njegovi, ide on u kapetane, pa ga niko neće zivkati i secati, nego će! on druge da zivka i seca — ako Bog da!
— Kako si ti mehandžijo? oslovi ga kapetan kad je stigao i ušao u kancelariju.
Maksim se, do duše, i nadao da će ga kapetan zapitati i osloviti tako nekako zajedljivo, — ali je očekivao da će ga zapitati: „Kako si ‘publicisto’,“ ili „žurnalisto“ ili „borče;“ ili bar kako si „nepomirljivi“ ili „slobodoumni,“ kao što ga do sad zadevao, ali kad ga zapita ovako: „Kako si ti mehandžijo?“ — to nije razumeo i za to je ćutao.
— Šta radiš ti to, more, ti hotelijeru i kostgeberu? Zapita ga opet kapetan.
Učitelj malo protrepta očima. Kao sluti pomalo kud kapetan cilja, ali ipak ćuti.
— A kad ti to i od kojeg ministra dobi mejansko pravo?
— Ne razumem, gosp. načelniče!… Molio bih vas, da se jasnije izrazite…
— A, ne razumeš? Hoćeš malo jasnije, je li? E evo da čuješ i malo jasnije, veli kapetan i stade tražiti po stolu. A je si li pismen?
Učitelj ga samo prezrivo pogleda.
— A, oprosti! veli kapetan. Naučio, znaš, onako šablonski… Kako da nisi pismen kad šalješ onake žestoke dopise!… „Nebojša“ pa nepismen! Taman posla.
— Nisam ja „Nebojša“!
— Ama i ja velim. Ti da si pisao, a ti bi se i potpisao s potpunim imenom i prezimenom. Ti si nezavisan čovek, gostioničar, koga imaš ti da sa bojiš!? A, evo! reče kapetan i pruži mu. Kad si pismen evo čitaj sam; ev’ ovo odavde dovde! reče kapetan i obeleži mu noktom.
Učitelj se naže, zažmiri malo i pogleda u paragraf. Prelete ga očima i zastade.
— Pa šta… ovaj… zašto… zamuca učitelj.
— Čitaj, čitaj!
Šta će Maksimlijć nego se nakašlje i poče da čita sledeće:
„Da se na osnovu raspisa G. M. U. D. od 11 jan. 1867. o bespravnom upražnjavanju metanske i kafanske radnje u vezi sa § 4a polic. ur. osudi na 150 dinara novčane kazne, koju, ako zbor ubožstva ne bi mogao naložiti da mu se ta kazna po § 26. pol. ur. zameni zatvorom, računajući pet dinara u jedan dan zatvora.“
— E, je li ti jasno bar sad?
— Jok gospodin kapetane! reče uznemirni Maksimlijć.
— E, golube moj, ako ti i naštampan zakon nije jasan a kandidovao bi se bio za poslanika, (za zakonodavca bolan, brajko!) — onda je to dosta žalosno !
— Neznam šta hoćete da kažete! vrda učitelj.
— Polako de, sad ćeš znati! reče kapetan i razvi i pokaza mu onaj račun. Kakav je ovo kafanski račun, za koga je, i ko je ovde potpisan? A? Ovo je kafanski račun, za gosp. revizora, a ovo tvoj potpis… Pa još nije snadbeven propisnom taksenom markom! I tu si očepio zakon. Je li ovo račun?
— Pa… zamuckuje učitelj… pa… račun je…
— Tvoj račun?
— Moj račun!
— A smeš li mehanisati kao činovnik?
— Ja nisam činovnik, ja sam učitelj.
— Nisi činovnik, ali nisi ni mehandžija ni aščija! Je si li prijavio poreskom odelenju prihod od mehanske radnje? Nisi. Prikrio si. I tu si očepio zakon!…
— Nisam znao.
— „Neznanje zakona ne izvinjava nikog,“ veli zakonodavac. E za to ima da platiš kaznu.
— Ama pa moja kuća nije groblje o zadušnicama, brani se učitelj, pa da…
— Ama ni školska zgrada nije cincarska mehana! preseče ga kapetan. Nego ćeš ti, golube moj, ovo lepo platiti ili odležati apsu ako nemaš para! A taman ti zgodno dolazi! Ferije su, nauke neće trpeti nikakva uštrba od tvoga apsa. A zaštedićeš lepo sto pedeset dinara, pa kad izađeš iz apsa možeš lepo u koju je l’ našu je l’ inostranu banju otići, da vidiš sveta i da se usavršiš u kom stranom jeziku a sve za te ušteđene pare. Dakle, biraj: sto pedeset dinara, — ili trideset dana apse. Biraj, ago, koje ti je drago! Inače ja moram da postupim po zakonu. Šaljem odmah ovaj račun u Beograd a ovo će ti natovariti tri ministra na vrat: Ministra prosvete zbog dvojke, ministra unutrašnjih dela zbog mehanisanja, i ministra finansije zbog neprilepljene propisne taksene marke. Tri ministra, bolan brajko, a muka je i s jednim kad ti se popne na vrat! No da platiš ti!
— Paaa, počeša se učitelj iza vrata, drage volje kad se mora. Ama da l’ bi mogao to onako da isplaćujem na ráte… nako da i ne osetim… To jest, osetiću — popravlja se učitelj — nego… ’nako, velim, da što manje osetim!…
— E ne može, golube! Nego još danas, sve da platiš!
— Pa da platim sve! utanji glasom učitelj. Ama to je baš ’nako smeje se učitelj. „Dim u dim“ što kažu!
— E, tako te hoću! veli kapetan smešeći se. Ovo valja! reče i potapka ga po ramenu. Ovo je ono što ’no kažu: Bolje se s junakom biti nego s rđom celivati… Dim u dim!…
(Kraj)