STRANA POLITIKA
Čemberlen živo nastavlja živu agitaciju za svoju novu carinsku politiku. Na delimični izbor u Noridžu, koji je tako živo reagirao protiv imperijalističkih tendencija, nije ni malo pomutio vedrinu bivšeg engleskog ministra kolonija. On agituje sa jednom divnom energijom a njegovi prijatelji ne propuštaju ni jednu priliku a da mu ne prirede hučne manifestacije, tako da je svaki govor koji Čemberlen izgovora pravi događaj u engleskom političkom životu.
Pre neki dan u Londonu, u Gildholu, bio je pravi trijumf. Lideru imperialista pravila je ovacije ona ista gomila koja je čitave tri godine, za sve vreme trajanja jugoafričkoga rata, onako burno manifestovala. U jednom trenutku mogao je čovek pomisliti da je on još ministar kolonija, čovek u čijim je rukama sudbina Velike Britanije. Fakt je da on danas svojom kuraži, svojom energijom dominira engleskim političkim svetom. Kad bi i engleska liberalna stranka imala jednog tako odlučnog vođa, oni bi možda već odavna konzervativce dovedi u zabunu. Na nesreću, čim Čemberlen počne da razvija svoje ideje, umanjuje se divljenje koje se prema njemu može imati kao čoveku od akcije; tog osećaja skoro nestaje, on se pretvara u nespokojstvo. On izlaže svoje imperijalističke snove sa nekim ogorčenjem, on sistematski obilazi sve argumente koji se iznesu protiv njegove politike. On ne diskutuje, on tvrdi i preti. Ogroman napredak Londona oštetiće ose ako se snažno ne potpomognu industrijski centri; taj je napredak veštački, on je rezultanta industrijske energije cele Engleske, i kad ta energija popusti onda će nestati i bogastva ovoga velikoga grada.
Ova je fakt tačan, ali Čemberlen uvek udara krivim putem čim otpočne da govori o praktičnim sredstvima da se ne dopusti da industriska energija Engleske oslabi. Za njega je protekcionizam jedino sredstvo da se ta energija održi. Ali to je laž. Treba samo uvek da se setimo one proste istine da ako protekcionizam može učiniti da se kakva industrijska grana razvije u nekoj zemlji, on ne može da obezbedi stalno razvijanje pojedinih industrijskih grana u doba kad su one najproduktivnije, jer pod njegovom vladavinom nema onoga divnoga potstreka koji daje slobodna utakmica. Blagostanje samih proizvođača nije to isto što i blagostanje jednoga naroda; u narodu se oseća blagostanje tek onda kad narodnoj masi po jevtinoj ceni budu pristupačni najbolji proizvodi. Efemerno blagostanje koje se razvija pod protekcionizmom uvek je veštačko i ono ima strašnu sutrašnjicu. Slobodna trgovina, naprotiv, svima podjednako obezbeđuje jevtin život i nateruje industrijalce na jedan stalan napor da bi izdržali utakmicu.
Najkompetentniji liberalni govornici lepo su odgovorili Čemberlenu. Oni su dokazali da Engleska za svoje blagostanje ima da blagodari baš slobodnoj trgovine. On to neće da čuje i carinski savez između svih delova Britanskoga Carstva njemu izgleda kao jedino sredstvo da se uspostavi tesna veza između njih. Svojoj ideji Čemberlen rado žrtvuje životne interese svih potrošača, celoga naroda.
On će se zaustaviti tek onoga dana kad narod gromko bude manifestovao svoju volju da ostavi idola koga danas toliko obožava.