Na dnevnom je redu u zapadnim državama. Nemačka se ponosi što na tom putu prva korača. Francuzi se trude da je stignu. Druge države takođe – neka manje, neka više. Hoće da zaštite radnika, i fabričkog i drugog. Da ga zaštite od suvišnog rada, i od bolesti, i od gladovanja u starosti, i od nesreće i štete po zdravlje u radionici. U Francuskoj energični Komb sprema velike zakonske projekte o tome, ali se mnogi boje da će naći jak otpor kod konzervativnijih elemenata u skupštini, i da će predlog propasti. U Nemačkoj, blagoglagolivi Bilov takođe obećava, da će izneti u Skupštini znatne dopune zakona o zaštiti radnika. A on će sa svojim predlogom dobro proći. Njega će baš konzervativci pomoći: boji se, vele, ćiftarija socijalnoga pokreta, pa gleda da utiša radnika, da mu koliko-toliko smanji bedu i nevolju.
Kao što vidite, razni su uzroci koji pokreću vlade i skupštinske većine na taj posao. Mene se to, međutim, ništa ne tiče. Glavno mi je da se štogod za taj svet učini. Još je glavnije, da se kod nas učini. Jer eto pogledajte samo kako naš radnik stoji. Uporedite ga sa činovnikom. Za budućeg činovnika država se stara još od ranog mu detinjstva. Dok je u školi, ona se brine da ima zdravu učionicu, da se ne pretrpa radom, da dobije, ako je siromah, i odelo i sredstva za učenje i dobro vaspitanje. A kad izađe iz škole, kad postane činovnik, on ima dobru radionicu, ima određeno „kancelarijsko vreme“ (koje nije suviše veliko, je l’ te?), osiguran je i u bolesti, i u starosti, osigurana mu je porodica posle njegove smrti. A radnik? Šegrt, kalfa, zanatlija? Njegova je radionica često, vrlo često mračna, teskobna, vlažna – niko se ne stara da bude zdrava. On radi po ceo dan, često i pre zore i duboko u noć – niko se ne seća, da zakonom odredi koliko se sati najviše sme upregnuti u rad. On na radu može osakatiti, može postati za rad potpuno nesposoban – niko se ne čudi, što onda mora u prošnju. On može komotno udisati i silnu prašinu i još silnije otrove – niko se ne pita, može li bez toga biti, mogu li se ta prašina i taj otrov ukloniti iz radionice, te radnik da ne propada. On može bolovati koliko mu drago – niko se ne buni što će za to vreme gladovati. I u takvim prilikama živi od detinjstva još, a kad ostari i iznemogne, onda ga opet niko ne pita kako se hlebom hrani. To jest ako ostari. Ako još kao bled, ispijen skrofulozan dečko ne podlegne kakvoj bilo bolesti. Ako ga sudba sačuva ne samo svih drugih nedaća nego i najljućeg njegovog neprijatelja – jektike.
Nemojte misliti, da ja nešto zameram državi što je svog činovnika osigurala koliko je mogla. Ne. Tako i treba da bude. Ako ga ne osigura, nikad dobrog činovnika neće ni imati. Ali vreme je, da se i za radničku sirotinju što učini. Da i radnika jedared vidimo vedrija lica. Da se ne brinemo za njegovo zdravlje. Da mu osiguramo odmor i san. Da ga oslobodimo straha od gladovanja u bolesti i starosti.
Taj posao ima da izvrši Narodna skupština. Ona se dosad setila samo radnika u povlašćenim fabrikama. Ostali radnici sami su se dovijali da se oslobode po koje od tih nevolja. Osnivali su fondove za pomaganje u bolesti. Imaju i po koji penzioni fond. Upotrebljavali su i prinudna sredstva, da se oslobode rada od 18 sati na dan. Ali to sve nije dovoljno. Zakonom se sva ta pitanja moraju rešiti.
⁂
Jedan poslanik govorio je pre kratkog vremena u našoj Narodnoj skupštini o radničkom pitanju. Dokazivao je, kako radnički svet u Srbiji divno živi, kako svega ima u izobilju i kako vascelog života samo blaguje. Taj gospodin, koji je tako govorio, zove se Đorđe Genčić. Govorio je, a ne zna, da u Srbiji već i na selu ima takve bede, kao i među fabričkim radnicima u industrijskim zemljama. Ne zna, da mi imamo rudnika, fabrika i da u tim rudnicima i fabrikama rade radnici, o kojima odista niko ne vodi brige ni računa. Ne zna, da imamo malih zanatlija, čiji je položaj još gori no položaj pravih radnika, da imamo šegrta, dece, žena, devojaka, čija je sudbina isto tako strašna, kao i u zemljama, gde ima miliona radnika. Tamo im zakon bar pruža izvesna prava, kad ostare, za rad onesposobe ili kad im se desi kakva nesreća. Kod nas imaju samo pravo da umru. To je sve.
Gospodin Genčić bio je u Srbiji ministar i svakako je uveren, da će opet biti. On je i poslanik – a dok takvih ima ministara i poslanika, dotle će i radnici naši ostati u istoj bedi, u kojoj su danas.