Univerzitet je velika kulturna tekovina. Univerzitet je važan naučni centar. On će oko sebe prikupljati sve Srbe. On će biti posrednik između naše nauke i evropske više nego Velika Škola, jer će se stranci tada pre odlučivati da provedu po neki semestar u njemu. On će nam time podići ugled i na Balkanu i u Evropi…
To su misli koje se obično iznose kada se povede govor o univerzitetu u nas. One su, donekle, i opravdane, ali su neodređene i suviše opšte. Kulturna tekovina zavisi od svoje vrednosti. Naučni centar taj univerzitet mora biti u nas već zato što je jedan. Da li će on prikupiti sve Srbe oko sebe — to zavisi od prilika koje su, donekle, izvan njega, a da li će stranci nagrnuti u nj ili ne — to je sve jedno, jer će on i bez njih ostati onakav kakav je, a opštenje naše nauke sa evropskom vrši se na drugi, mnogo pouzdaniji način…
Kada bi se moglo i razlozima mnogo jačim od ovih dokazati da je sve ovo što navedoh beznačajno, ipak to još ne bi značilo da nam je Univerzitet nepotreban; to bi samo značilo da su navedeni razlozi slabi, i da ih mora biti i mnogo jačih, ako nam je on zaista potreban. Njih i ima.
Mnogo je važnije od svega navedenoga i jedino je pouzdano jemstvo za uspešan razvitak našeg univerziteta, ako se on javlja kao prirodna posledica razvitka V. Škole naše, ako ga izaziva unutrašnja potreba njena, ako nam se on sam impozira. Samo bi takav univerzitet bio naš univerzitet, samo bi tada on predstavljao pravu dobit za našu mladu kulturu i još mlađu nauku. Pitanje je, dakle, u tome, da li u našoj Velikoj Školi ima klica iz kojih će se moći razviti univerzitet, ima li u njoj simptoma prema kojima će pretvaranje Velike Škole u univerzitet predstavljati, ne samo akt dobre volje i još više dobrih želja današnjih političkih faktora, već stvarno unapređenje naše škole i nauke, opravdano i prilikama u kojima smo i stepenom razvitka naše nauke i prosvete. Jer ne treba zaboravljati da se univerzitet može stvoriti i veštačkim putem i biti dugo vremena neproduktivan.
Današnja se Velika Škola razlikuje od nekadašnje, a o liceju, od kojega je ona postala, da i ne govorim. Ona ima i drukčije uređenje nego nekada, a i drukčijim snagama danas raspolaže. Njeni nastavnici rade na evropskoj nauci prateći je ovako kako se ona prati i drugim naučnim centrima. Zahtevi koje ona stavlja svojim profesorima mnogo su veći nego pre, a kriterijum prema kojemu se oni cene i biraju ne mogu se ni meriti sa nekadašnjim. Istina je, da je vesnika za takvo stanje bilo i ranije, ali to ne znači la je stanje u njoj od uvek onakvo kakvo je danas, već samo da je ono prirodno, da nije iznenada nastupilo. Ne treba misliti da je ono i danas idealno, ali je ipak bolje nego što bi moralo biti. Zato i treba raditi na tome da se ono ne samo tako održi, već da se i […] i nivo onoga što se od njenih poslenika traži podići, ali u isto vreme stvoriti i više mogućnosti da se tome odgovori. Jer ono što je dosad davano, prema onome što se tražilo od njenih nastavnika, osobito prema najnovijem zakonu o njoj i uredbi njenoj, zahtevalo je samo žrtve. Nije se pitalo da li su takve žrtve pomagale ili odmagale onima koji su ih davali, da li su uvek bile mogućne, već samo, je li ko voljan da ih čini idi ne; nije se čak pitalo, da li su one potrebne, ali se ipak, mislim, moralo, ma i nesvesno, osećati da su teške. U svakom slučaju eksperimenata je bilo i suviše…
Stoga, ako hoćemo da nam se ono što imamo osnaži, da se izazove, stvori ono čega do zasad nemamo — a što bismo mogli imati, — da se ono što može biti korisno po našu nauku što sigurnije za nju i sačuva, mi moramo podići Veliku Školu, mi moramo stvoriti oko nje veću naučničku atmosferu i gledati da u njoj nađe mesta sve ono što ima dovoljno i spreme i talenta da samostalno, tvorački radi na nauci.
Odavde je jasno da je Velika Škola već time što joj je potrebno da se pretvori u univerzitet i izvojevala sebi pravo na nj: da je to korak koji ona ako hoćemo da nam se nauka razvija kako valja, mora učiniti. Jer ono što imamo srpske nauke, u glavnome je ipak u Velikoj Školi. Podignite Veliku Školu i vi ste podigli srpsku nauku. Dajte više poleta, dajte više snage i slobode našoj mladoj nauci — i vi ćete videti da će ona opravdati vaša uzdanja. Čaršija sa njom ne sme imati posla isto onako kao što ono nema ništa zajedničko sa onim istinama koje ona propoveda.
Podizanje Velike Škole na stepen univerziteta dugujemo i radni [nedostaje jedan red] joj nastavnici daju ono što bi od njih tražio i univerzitet, kada naša omladina u njoj ima sve dužnosti akademskih građana drugih zemalja, zašto da se čini nepravda i jednim i drugim, zašto da se ne da prvim više sredstava za rad kad oni dokazuju i volje i talenta i spreme za to, zašto da naši studenti moraju biti degradirani pred svojim drugovima drugih zemalja samo za to što nisu univerzitetlije, zašto da se naša nauka koči ni iz kakvih razloga, zašto i Srbija da nije zemlja koja će i hteti i moći svojim sinovima, koji žele da se posvete samo nauci, izlaziti na susret raširenih ruku…
Na taj način podizanje Velike na stepen univerziteta neće biti samo jedna, ma i najkrupnija i najvažnija tačka programa za proslavu stogodišnjice; ono neće biti samo spomen, pa ma kako on trajan bio, na svečanosti povodom nje; već će se njime najrečitije konstatovati naš kulturni napredak u jednome pravcu za minulih sto godina… I to će biti jedan od najlepših ukrasa velike svečanosti po kojem će se ona dugo spominjati.