Idući juče od kafane „Londona“ na niže prema ministarstvu finansija spazih na trotoaru jedno oveće pismo. I ako se kod nas Srba ne poštuje štampana i pisana hartija kao kod Kitajaca, nego se nemilosrdno gazi nogama, ipak se ja nekako mahinalno sagoh i podigoh to pismo sa zemlje. Ono beše po starinskom načinu savijeno, no adresa mu je bila većim delom već oderana. Jedino što mogoh na njoj još pročitati, beše: „Ovo pismo predati se narod po…“ Ne i to je bilo dovoljno za mene da se dosetim e je ono upućeno izvesno nekom od nar. poslanika. Nije mi običaj da tuđa pisma, ma i nađena, čitam, no u ovom slučaju moradoh odstupiti od svoga pravila već i zato, da vidim, kome treba da ga predam. Pročitao sam ga i evo šta piše u njemu:
Gazda Tomo (a može biti i Tošo?)
Koje mi seljaci tvoji i vaši birači tebe pišemo i pozdravljamo, i velimo ti da ti odmah podneseš terpelaciju na ministere zbog što su se uča i popa pozavadili na slavu kod Triše Kljajina, pa uča kazo popi da je prošlo kurdžonsko carstvo, pa popa kazo uči da neće vala ni radikalsko trajati dok je sveta i veka. Pa onda se umešao onaj Rada Ćopa naprednjak, što smo mu vadili čest i za kmeta ga birali i on kaže da će opet oni biti što su i bili. I onda je izmeđ njih skoro došlo da vuna poleti, i to da pitaš u skupštini, sme li to tako da bude i da nam popa danas preti kurdžonskim carstvom. Pa mi ovamo sve čekamo da nam dođeš i oči naše već pobeleše čekajući te a bogme govori se svašta. I pa kaže da ste se vi pozavađali i da ništa ne možete učiniti, pa veli da su vam i ministeri malo poleni a kad im treba što krupno da svrše uvek, kaže, pitaju Genčića za savet. A uča nam čita u novine kako ćete da menjate zakon o čkolama i veli da je to zlo i naopako, a on je kasti naš čovek i njemu verujemo. I još nam uča čita da neki minister Todor pravi zakon za šume, pa da ni to ne valja a mi ka velimo nek on šumu ne dira to je narodsko. Pa čita da vi u skupštinu oćete da dižete porezu, a znaš kako je bila reč da se to ne može i da ćete vi terete s naroda odujmiti. A uči čest i poštenje, no baš ni njemu ne možemo to verovati što priča da ministeri traže da se udari neka đavolja trošarina na rakiju i na vino i to dinar na kilo vina i na kilo rakije. Kakva još trošarina, Bog ih vidio, istrošila im se rebra da bogda, ko što se troši narodska grbača.
Nego mi se ko tvrdo uzdamo u tebe i i druge naše ljude, da to ne date, pošto ste živi jer znaš, bogu hvala, da nam je i ovako teško i preteško. Nego da ti sa onima iz smederevske Jasenice. Uča nam je čito da oni vele kako narod dosta plaća, pa ako treba još neka plaćaju gospoda. I dobro kažu oni i to je nama mnogo u volji. I veli nam još uča da bi još sve lako bilo, već da obilazite budžet ko mače oko vrele kaše, a taj budžet je veli mnogo težak, a mi vas pozdravljamo kad je težak vi ga malo olakšajte. Avi svršavajte ki ljudi narodna posla i razilazite se čas pre kući, a ministerima pripretite da čuvaju narodnu paru, da ne bude što nam uča čita u jeleke povike: kuku Todore. A za onu terpelaciju da tražiš da se popa kazni jer je on liberal, a uzu niko ništ da ne dira, jer je on naš. I mlogo te pozdravljaju tvoji seljaci sela zloslutnice.
Tako glasi eto to nađeno pismo. Ja među poslanicima znam smo jednog Tomu, a Tošu baš ni jednog. Taj Toma mi je stari poznanik i zato potražih njega i upitah, nije li on izgubio neko pismo.
„Nisam — veli — a što pitaš?“
Ja izvadih iz džepa pismo i pročitah mu ga. Toma samo trepće očima i kad ja dovrših čitanje on uzviknu:
— Kakvo selo Zlosutnica, Bog te video? Ta ti si bar novinar i treba da znaš da u mom kraju takva sela nema. A ono, boga mi, što u tom pismu, piše nije baš bez veze. Kako ti dobrosretnici iz Zlosutnice gude, tako će beli da podviknu svima nama i oni naši. Nego ti, slave ti, pocepaj to pismo. Šta da tražiš vazda čije je?
— E, ne mogu, Tomo, to je pismo, kako ti i sam vidiš dosta simptomatično i ja ću baš zato da ga turim u novine, a tako će lakše doći i onaj do njega, čije je.
— Pa kad ti je baš tako simpatično — odmahnu rukom Toma — a ti ga vala daj baš i u novine!
I ja evo to i učinih.