Čuveni svetski putnik Šlagintvajt štampao je, između ostalog, i ovu uspomenu sa svojih putovanja: „Putujući kroz Aziju, imao sam priliku da vidim jedan slučaj istočnjačkog fanatizma, koji je skoro prelazio u ludilo. Jedan vrlo pobožan fakir hteo je da osigura sebi mesto u raju, pa je još kao vrlo mlad čovek sam sebe osudio na muke, da čitavih dvanaest godina niti leži niti sedi, nego neprestano da stoji. Da ga ne bi savladao san, i da ne bi pao, vezao se konopcima ispod pazuha za jedno drvo. Kada je prošlo tih dvanaest godina, stavio se na drugu muku: da skrsti ruke nad glavom i da ih dvanaest godina tako nepomično drži. Kad je taj rok prošao, kroz ruke mu krv više nije strujala; one su bile isušene, ukrućene i neosetljive. Ali ni posle tog groznog ispaštanja kroz pune dvadeset i četiri godine nisu ljudi smatrali da je dostojan titule „pogis“ (svetac), nego su ga osudili još na dve probe, kojim sam i ja prisustvovao. Prvo su ga obesili za noge na neka vešala, potpalili veliku vatru ispod njega i ljuljali ga četvrt sata kroz plamen, ali tako brzo, da mu kosu vatra nije mogla uhvatiti. Kad su ga odrešili, bio je gotovo mrtav. Ali oni za to nisu marili. Odmah za tim otpočeli su drugu probu. Napravili su u zemlji raku i zatrpali ga u nju. U tom grobu ostao je skoro dva sata. Za tim su ga iskopali i za čudo, on je još disao! Tek tada su objavili da je postao pogis. Siromah fakir imao je još samo toliko snage, da otvori oči, kao da blagodari Bogu na tolikoj sreći, i odmah je umro. Čemu tu čovek većma da se čudi, slabosti uma ili jačini tela.