Ovo je odelo sastavljeno iz jedne bluze od učinjene damske kože dimom gipko doterane kao rukavica; dugih dizluka, koje dopiru do pojasa, i opanaka od iste materije, ali udešenih debelim đonovima od bivolje kože. Bluza, tesna oko pasa, a razdrljena na grudima i oko vrata, svršava se lepom, posuvraćenom jakom, koja dopire do ramena. Ispod bluze je košulja od finije materije od učinjene kože antilopine, paunove i damine. Na glavi je kapa od jazavčeve kože, u ukrašena, napred, životinjskom njuškom, a pozadi prugastim repom, koji kao perjanica; pada na levo rame. Prtljag je sastavljala jedna velika torba, od učinjene kože divljih mačaka, i veliki rog u obliku polumeseca, na kome su uvezane interesantne uspomene. Kao oružje mu služi veliki nož težak pištolj, brižljivo pričvršćen kajišem koji mu steže struk.
U odelu, prtljagu i opremi, slabo je poklanjana pažnja raskoši i eleganciji; pa ipak kroj bluze u obliku tunike nije lišen draži. Kite na jaci i dizluci skrojeni su po planu, a kapa od jazavčevo kože ispoljava izvesnu koketeriju, koja dokazuje, da onaj što ju nosi nije sasvim ravnodušan prema prevazi njegovog spoljašnjeg izgleda. Lepo izvezena kesica s šarenim čekinjama divljega svinjčeta visi mu na grudima. To katkad ju po gleda zadovoljnim pogledom: to mu je kesica za lulu, zaloga ljubavi kakve crno oke gospođice, bez sumnje kose crne ko zift, a koja stanuje, kao i on, u divljim predelima. Takvi su veli i svi ostali traperi. Više njih, gotovo isto odeveni i opremljeni, stoje oko onoga, koga sam vam oslikao. Po neki nose šešir s oborenim obodom od sure materije; drugi opet kape od mačije kože prvi imaju lovačke bluze otvorenijih niansa i izvezene živim bojama; drugi, na protiv nose poabane i zakrpljene, potamnele od dima; ali ih čovek može lako poznati po opštem karakteru kostima, bilo bi nemogućno prevariti se tvrdnjom da su pravi gorštaci.
Treća gomila, koju sam naznačio, beše udaljenija od mesta na kome bejah. Moja radoznalost, da ne rečem čuđenje, beše živo izazvana kada čuh, da tu grupu sastavljaju indijanci.
— Da nisu zatočenici? pomislih. Ne; nisu okovani, ništa u njihovoj spoljašnosti, u njihov držanju, ne odaje da su zatočenici; pa, ipak to su Indijanci. Da ne pripadaju četi, koja se bori protiv?
Dok sam tako činio pretpostavke, jedan lovac prođe pored mene.
— Kakvi su to Indijanci? upitah ukazujući na grupu.
— Delevari, a neki Šauni.
Pred očima su mi dakle bili slavni Delavari, potomci toga velikog plemena, koje prvo, na Atlantikovim obalama, beše objavilo rat bledim licima. Divna im je istorija. Rat je bio škola njihove dece, rat je bio njihova najmilija strast, njihov odmor, njihovo zanimanje. Danas ih je ostao malen broj. Uskoro će nastupiti poslednja glava njihove istorije! Digoh se i približih im se živo se interesujući. Neki behu posedali oko vatre, pušeći na lule od crvene stvrdnute gline, brižljivo izrezane. Drugi se opet šetahu s veličanstvenom izobiljnošću, tako primetnom kod Indijanaca koji žive po šumama. Među njima je vladala tišina, na suprot džandrljivom brbljanju njihovih meksikanskih suseda. S vremena na vreme čulo bi se upravljeno pitanje tihim, ali zvučnom glasom, na koje je dolazio kratak i poučan odgovor, katkad samo grleni zvuk, punodostojanstveni zvuk, glavom, ili pokret ruke; razgovarajući se tako punili su svoje lule kini — kin — ik — ole, i pružahu jedan drugom ovo dragoceno sredstvo.
Posmatrao sam ove stoičke sinove šuma uzbuđenije od proste radoznalosti; s onim osećajem, koje čovek oseti, kad prvi put ugleda stvar o kojoj su mi pripovedali ili o kojoj je čitao čudnovate priče. Istorija njihovih ratova i njihova skitačka lutanja beše mi još sveža u pameti. A sad su mi bili pred očima sami glumci tih velikih scena, ili bar tipovi njihove rase, u potpunoj stvarnosti, u potpunom romantičnom divljaštvu njihove individualnosti. To su ti ljudi, koji izgnani iz svoje zemlje pionerima, koji nagrnuše iz Atlantika, ustupiše samo pred sudbinom žrtava sudbine njihove kroz rase. Probivši se kroz naše, boreći se hrabro ustupali su stopu po stopu, iz predela u predeo, duž Aleganija, po šumama duž Okeanove obale, do sred krvavog dola. I uvek su bleda lica sledila njihovim stopama potiskujući ih, ganjajući ih neumorno ka zapadu. Krvave borbe, neverstvo, raskinuti ugovori, iz godine u godinu, proređivahu njihove redove. I, ne htevši nikad da žive pored svojih pobedilaca, ustupali su, krčeći put novim borbama kroz plemena crvenokožaca kao što su oni tri put većih množinom. Najzad se zaustaviše na delti reke Osaže. Tu se uzurpator obaveza, da im zemljište nikad neće biti dirano. Ali je taj ustupak učinjen suviše decidno. Ratnički i skitački život beše im postao prirodna potreba; i prezrivo odbaciše mirno obdelovanje zemlje. Ostatak njihovog plemena skupi se na Ozažovim obalama; ali, na kraju jedne sezone, izčeznuše. Svi ratnici i mladići behu otišli, ostavivši u ustupljenim oblastima samo starce, žene i slabotinje. Kud su otišli? Gde su sad? Ko hoće da nađe Delevare treba da ih traži po velikim prerijama, po gorovitim, brdskim dolinama, dabrovima i bivolima. Tu će ih naći, u rasturenim gomilama, same ili udružene sa starim neprijateljima, bledim licima, kako love i bore se s Opasima, Čejenima i ostalim plemenima.
Bejah, ponavljam vam, duboko uzbuđen posmatrajući ove ljude; analizirah njihove crte i romantičnu im odeću. Ma da ih čovek nije mogao videti dvojicu jednako odevenih, imalo je izvesne sličnosti u kostimima sviju njih. Većina nosaše lovačke bluze, ne od damine kože kao što nose belci, već od pamučnog platna, pokrivene vanrednim šarama. Ova odeća koketno udešena i ukrašena porubima davala je s ratnom spremom indijancima osobit utisak. Ali su se tek ukrasima glave razlikovali kostimi Delevara i Šauna do kostima njihovih saveznika, belaca. U stvari onaj je ukras u […] od ešarpe ili od maraga jasne boje, kao što nose smeđe kreolkinje s haitia. U grupi, koja mi beše pred očima, ne bi čovek mogao naći dve slične čalme, pa ipak su bile sličnog […]. Najlepše su bile od prugastih mahrama. Iznad njih se uzdizala perzanica od svetlog perja ratnog orla, ili od plavoga ždrala. Kostimi su dopunjavali dizluci od damine kože i opanci gotovo slični sa opancima trapera. Po nekima dizluci behu ukrašeni čupama prišivenim duž spoljnjeg šva. Primetih da ih opanci behu osobitog oblika i potpuno se razlikovahu od opanaka, koje nose prerijski Indijanci. Goli su odozgo sašiveni, bez veza i ukrasa opšiveni dvogubim porubom.
Ovi ratnici behu naoružani i opremljeni kao i beli lovci. Odavno behu napustili luk, pa se služiše puškom. A pokraj dugog noža nošahu staro, tradicionalno oružje njihove rase, strahovitu ubojnu sekiru.
Opisah vam tri karakteristične trupe, koje mi vidoše u oči u logoru. Osim njih bilo je i lica, koja ne pripadaju ni jednoj od ovih triju, a izgledahu da sa svakim imađahu po nečega zajedničkog. To su bili Francuzi […] putnici, seoske skitnice, odeveni u bele šinjere, koji se šale, igraju i pevaju lađarske pesme, u duhu njihove rase, to su bili pueblos, Jadios mauros, pokriveni svojim dražesnim […], koje okolina smatraše više kao svoje sluge nego kao drugove.
To su bili mulati, crnci, crni ko ugljen, koji su umakli iz Luzianinih […] i pretpostavljaju taj skitnički život udarcima biča zapovednikova, koji zviždi po vazduhu. Tu je čovek još mogao videti dronjave uniforme, koje su naznačavale dezertere kakvog mesta na granici; kanake sa ostrva […] koji behu prešli kalifornijske pustinje, i t. d. i t. d. Najzad se viđahu, skupljeni u tom logoru, ljudi sviju boja, sviju zemalja, koji govore svima jezicima. Slučajevi u životu, ljubav prema avanturama doveli su ih tu. Svi ti manje više čudni ljudi sastavljahu najneobičniju četu što sam ikada video; četu […] lovaca.
Raspra
Ponova uzeh svoj pokrivač i bejah gotov da se spustim na nj, kada mi privuče pažnju krečanje neke čaplje. Podigoh oči i spazih je kako leti ka logoru. Dolazila je sa jednog proplanka, koji vodi reci i letele dosta nisko. Njen tromi let i široka joj krila privlačila su puščano zrno. I zaista se začu pucanj: Neki Meksikanac beše ispalio svoju puščicu. Ali ptica nastavi let, energičnije krećući krilima, da bi se stavila zrnu van domašaja.
Traperi se dadoše u smeh.
Okretoh se da vidim šta je. Dva čoveka nišaniše pticu. Jedan od njih beše
(nastaviće se)