STRANA POLITIKA
Od kako su se u avgustu prošle godine odložile sednice engleskog parlamenta, u engleskome javnome životu dogodile su se mnoge stvari koje su poremetile odnose u političkim strankama. Lora Solzberi, predstavnik današnjeg engleskog konzervatizma, umro je, a Čemberlen je angažovao akciju za jednu novu carinsku politiku koja bi izmenila ceo ekonomski režim Engleske. U samome Balfurovu kabinetu ima tri struje. Jedna je odsudno za Čemberlena: šef ove struje je sam Čemberlenov sin, Nusten, koji ima portfelj narodnih finansija, i koji se sav založio za politiku svoga oca kome duguje sve. Drugu struju predstavljaju ministar spoljnih poslova lord Lensdaun, lord prezident i ministar prosvete lord Londonderi i ministar trgovine Džerold Balfur. Oni su u pitanju carinske reforme bliži liberalnim političarima, nego Čemberlenu. Najzad treću struju u kabinetu predstavlja sam predsednik ministarstva Artur Balfur koji je uzeo zlatnu sredinu.
U ovom trenutku je najinteresantnije konstruisati raspored snaga u ovome sazivu engleskog parlamenta koji je danas u podne otvorio engleski kralj, i koji će očevidno stajati u znaku neoprotekcionizma. Vojvoda od Devonšira koji je skoro istupio iz Balfurova kabineta i Lord Rozberi, vođ liberalnih imperialista pregovaraju, i u engleskim političkim krugovima misle da će to biti embrion za jednu centralnu stranku. Ali stranka s takvim šefovima nije bog zna šta. Niti vojvoda od Devonšira ima odlike šefa stranke niti ima toga lord od Rozberi. Prvi je celog svog veka igrao samo sekundarnu ulogu u politici, on nikad nije bio vođ, on je bio sledbenik. Drugi je za sve vreme svoje političke karijere lutao, on još ni danas nema kristalisanog političkog uverenja; jedino što ima to je neko neodređeno, sujetno i više nesvesno uverenje da ga je samo proviđenje učinilo neophodnim za Britansko carstvo. Naivna iluzija.
Najjaču opoziciju čine liberali. Ser Henri Kampbel — Benerman otvoriće vatru protiv vlade zbog njene jugoafričke politike. O neodoljivoj opoziciji protivu Čemberlenove carinske politike, koju će povesti Džon Morli, i da ne govorimo.
Ali englesku vladu najviše boli opozicija koja dolazi od samih konzervativaca ili torijevaca u pravome smislu. Nju vode ser Džon Foret, lord Hju Cecil (sin pok. lorda Solzberija) i Vinston Čerčil (sin pok. lorda Randolfa Čerčila). Oni su načinili dogmu od reforme protiv koje su se njihovi ocevi borili kao protiv jedne prevratne mere. Vlada sikće protiv njih, i od silnoga gneva ova ne može da vlada sobom. Ona ih naziva izdajnicima, na njihova mesta već ističe nove kandidate, briše ih iz stranke i ide čak toliko daleko da ih nije ni izvestila, po običaju, o otvaranju parlamenta.
Kako će vlada izaći iz ove unakrsne vatre, videćemo. Došao je trenutak kad se ima da stavi na probu autoritet jednoga čoveka i autoritet jednog oprobanog načela. Borba je velika i od njenoga ishoda zavisi sudbina velikog Britanskog carstva.