(Nastavak.)
Jedan od njih beše mladi lovac čije sam odelo opisao, drugi neki Indijanac, koga nisam pre video. Obe puške grunuše u isti mah, i čaplja, opruživši svoj dugi vrat, survi sve obrćući se među drvećem, i okači se o jednu granu. S pozicija, koje behu zauzeli, ovi lovci nisu mogli videti da su oboje pale U isti mah. Oni behu razdvojeni jednim šatorom i puške su im grunule u isto vreme. Jedan od njih uzviknu:
— Pogođeno, Garej, neka Bog bude u pomoći svemu što se izlazi pred tvojim starim ubicom medveda, kad je tvoje oko na tačci nišana!
U tom trenutku, Indijanac obilaziše oko šatora. Ču ovu rečenicu, vide kako se puška ovog mladoga lovca još puši, te mu priđe i upita:
— Jeste li vi ispalili, gospodine?
Ove reči behu izgovorene najčistijim engleskim akcentom, no malo pomešanim sa indijskim, i samo to bilo bi dovoljno da me iznenadi, da me već taj čovek nije bio i samom svojom pojavom jako zainteresovao.
— Ko je taj Indijanac? upitah jednoga suseda.
— Neznam; novajlija je, beše sav odgovor.
— Mislite li da je stranac?
— Sasvim tako; skoro je došao; mislim da ga niko nezna; nego ipak zna ga kapetan. Video sam ih kad su se rukovali.
Pogledah Indijanca, većma zainteresovan. Mogao je imati oko trideset go dina, i visok beše najmanje sedam stopa (engleskih). Lice mu imađaše romanski tip. Pravilno čelo, kukasta nos i široke mu vilice pokazivahu isto toliko inteligencije, koliko i odvažnost i energiju. Imao je na sebi lovačku bluzu, visoke dizluke i kožne opanke; no ova odeća znatno se razlikovaše od lovačke i indijanske. Bluza mu beše od crvene damine kože, koja nije bila učinjena po načinu trapera. Bela gotovo kao koža od koje se prave rukavice ona beše zatvorena na grudima i divno izvezena bodljama od divljeg svinjčeta, rukavi behu isto tako nakićeni; a jaka i donji deo haljine postavljeni ermelinskom mekom i kao sneg belom kozinom. Ali se ovaj čovek najviše razlikovaše od ostalih svojom kosom. Sva bujna, padaše mu niz pleća i lepršaše se gotovo do zemlje kada on hodaše. Beše dakle duga skoro sedam stopa. Crna, sjajna i bujna, ona te podsećaše na duge repove flamanskih konja, koje sam video upregnute mrtvačkim kolima u Londonu. Kapa mu beše okićena nizom orlova perja, što kod divljaka čini osobitu eleganciju. Ovaj divni ukras dopunjavaše veličanstvenost njegova izgleda. Neka široka, bela koži pružaše mu se niz pleća kao kakva dolama, koja, u harmoniji s ostalom odećom, jako se odlikovaše spram crne kose. On nosaše i druge ukrase; sjaj metala blistaše mu se na oružju i ostaloj spremi; drvo i kundak u puške mu behu bogato našarani srebrom.
Ako mi je opis suviše opširan, to je s toga što me je pojava toga čoveka toliko iznenadila, da mi se nikada neće izbrisati iz pameti. To beše lepi ideal romantična divljaka; a šta više, ništa ga ne odavaše za divljaka, ni maniri, ni govor mu. Na protiv, pitanje, koje je on upravio traperu beše izgovoreno najučtivijim tonom. Odgovor ne beše tako učtiv.
— Da li sam ispalio, Zar nisi čuo pucanj? Zar nisi video kad je pala tica? Pogledaj gore!
I Garej pokaza pticu, okačenu o grani.
— Onda izgleda da smo jednovremeno oboje ispalili.
Govoreći tako, Indijanac pokaza svoju pušku, koja se još pušila.
— Glete molim vas, Indijanče! Jesmo li mi jedno vremeno ispalili, ili nismo, to sa mene ništa ne tiče; samo znam, da sam video pticu, nanišanio i da ju je, moje zrno oborilo.
— Držim da sam je i ja udario, skromno primeti Indijanac. — Sumnjam, sa tavom igračkom! Reče Garej, prezrivo gledav pušku svoga konkurenta, a zatim cev od svoje puške, koja beše dobila bronzanu boju usljed duge upotrebe.
Igračka, kako hoćete, odgovori Indijanac, samo što njeno zrno pogađa bolje [no] ikoje oružje koje sam do sad video. [I] tvrdim, da je moje zrno udarilo usred svrake.
— Vidite, molim nas, gospodine! Držim da treba zvati gospodinom jednoga [viteza], koji tako dobro govori i izgleda dobro vaspitan, pa ma on bio i Indijanac. Lako je uveriti se ko je pogodio pticu. Sad ćemo to videti.
Govoreći tako, lovac se uputi drvetu, o koje je svraka visila.
— Kako ćeš moći da je smakneš? viknu jedan lovac, koji beše prišao da prisustvuje ovoj zanimljivoj raspri.
Garej ne odgovori ništa, nanišani puškom. Zrno odlete, i grana, pogođena njime, svali se pod teretom svrake. Ali ptica beše u jednom raklju te osta viseći o slomljenoj grani. Ovaj udar beše propraćen žagorom odobravanja; ljudi koji ovako odobravahu nisu bili naučeni da se za svaku sitnicu zainteresuju. I Indijanac priđe, pošto napuni pušku. Nanišani, i zrno mu pogodi granu na isto mesto i prelomi je. Ptica pade na zemlju uz burno odobravanje svih gledalaca, a naročito Indijanaca i meksikanskih lovaca. Uzeše je i pregledaše: dva zrna behu joj projurila kroz telo, jedno ili drugo bilo bi dovoljno da je ubije. Oblačak nezadovoljstva prevuče se preko lica mladoga lovca. Biti tako sravnjen, pretečen, u rukovanju njegovoga najmilijeg oružja, u prisustvu tolikih lovaca iz sviju zemalja, i to od strane jednog Indijanca, sa jednom takvom šklopocijom! Gorštaci nikako nisu verovali puškama sa blistavim i ukrašenim kundacima. Traper je morao upotrebiti svu snagu da prikrije svoje ogorčenje. Ne rekav ni reči, on uze čistiti svoju pušku sa stoičkom mirnoćom svojstvenoj ljudima njegove profesije? Primetih da je vrlo pažljivo punjaše. Bilo je jasno da nije hteo da stvar tako ostane, i da je smatrao da treba, ili da tuče Indijanca, ili da ovaj njega konačno utuče. On tu odluku saopšti tihim glasom jednom svom drugu.
Pušku već beše ponova napunio, i, držeći je nagnutu po lovački, okrete se gomili, kojoj se beše pridružio svet iz svih krajeva logora. — Pogoditi u nišan kao ovaj što beše, nije ništa teže no pogoditi deblo od kakvog drveta. Svaki čovek koji i ne zna pravo gledati u tačku nišana, mogao bi to učiniti. Ali ja znam neku drugu vrstu gađanja, koja nije tako laka; jer zahteva da se zna vladati nervima.
Traper zastade i pogleda Indijanca koji takođe punjaše pušku.
— Recite dakle, stranče, nastavi on obraćajući mu se, imate li ovde druga koji zna vašu snagu?
— Imam! odgovori Indijanac, posle jednog trenutna oklevanja…
— A da li je taj drug sasvim siguran u vašu veštinu?
— O! ja tako mislim. Zašto me to pitate?
— Jer hoću da vam pokažem jedno gađanje koje smo obično priređivali u Gentskoj tvrđavi, da zabavljamo decu. Ono nema ničega neobičnoga kao gađanje ali, mora sa priznati malo potresa živce. He! Rube!
— Do đavola, šta hoćeš?
Energija i ljutiti ton kojima behu izgovorene ove reči, privukoše sve poglede ka mestu, odakle one dolažahu. Ali, pogleda li se pažljivije kroz drveće i džbunove, videla bi se jedna individua, posađena pokraj jedne vatre. Teško je bilo raspoznati, da li je to kakvo telo ljudsko, jer se ne opažahu pokreti ruku. Leđa behu okrenuta gomili a glava, pognuta prema vatri, nije se videla. S mesta, na na kome mi besmo, pre bismo mogli reći da je to deblo pamukovog drveta pokriveno srnećom kožom nego telo čovečije. Prišavši mu bliže i gledajući ga spreda. Čovek bi uvideo da ima posla s vrlo neobičnim čovekom koji obema rukama drži damino rebro glodajući ga pomoću ono zuba što mu je ostalo. Opšti izgled ove individue imađaše nečega čudnovatoga i frapaktičog. Njegova odeća, ako se u opšte može nazvati odećom, beše koliko prosta toliko divljačka. Nju je sačinjavala neka stvar koja je valjda nekad bila lovačka bluza, ali koja tada mnogo više ličaše na kožnu vreću, otvorenu na krajevima, s rukavima na stranama. Ova vreća beše prljavo mrko boje; rukavi, poabani i nabrani na prevojima ruku, behu pritegnuti oko članaka, beše sva masna, a mestimice umrljana blatom! Ni traga od pokušaja o kakvim ukrasima i kitama.
(nastaviće se)