(Nastavak.)
Nekada je ona imala jaku, ali, vidi se da je odsecana s vremena na vreme, bilo da se ostalo krpi bilo iz kakvog drugog uzroka i sad se jedva primećivalo trag od nje, dizluci i opanci slagali su se s bluzom i izgledali su načinjeni od istoga parčeta. I oni behu prljavo mrke boje, iskrpljeni, poabani, masni. Ova dva dela odeće ne sastavljahu se, već i stavljahu na jedan deo članaka, koji takođe behu prljavo mrki, kao damina koža. Ne mogaše se videti ni košulje, ni kaputa, niti kakve druge odeće, sem jedne uske kačkete, koja je nekada bila kapa od mačije kože, čije se dlake behu smanjile i ostavile golu masnu kožu, koja se potpuno slagaše s ostalom odećom. Izgledaše da, kapa, bluza, dizluci i opanci, nikako nisu skidani od dana kada su prvi put navučeni a to je moralo biti pre više godina. Otvorena bluza ostavljaše gole grudi i vrat koji, kao i lice, trup i članci, behu dobili bakarnu boju od sunca i logorskog dima. Ceo čovek, zajedno s odelom, izgledaše navalice nagaravljen! Po licu mu moglo s suditi da ima oko šest godina. Crte mu behu fine i malo nepravilne; a oči mu sitne i crne i svetle, daleko prodirahu pogledom. Njegova crna kosa beše kratko podsečena. Ten bu je morao biti po prirodi mrk, i pri svem tom ne beše ničega francuskoga niti španjolskog u njegovoj fizionomiji. Izgledaše pre da pripada rasi mrkih Saksonaca.
Posmatrajući tako ovoga čoveka, koji beše privukao moju pažnju, učini mi se kod njega, osim odela, beše još nečega sa svim čudnog. Izgledaše da nešto fali njegovoj glavi. Šta to može biti? Ne potraja dugo, a ja saznah šta je. Kad stadoh preda nj videh šta mu fali; falile su mu… uši.
Ta opaska učini na me neprijatan utisak, gotovo me uplaši. Ima nečega groznoga u pojavi čoveka bez ušiju. Ona budi misao na kakvu strahovitu dramu, surovu osvetu; pobuđuje da se misli o kazni za kakav strahovit zločin. Bejah zalutao u raznim predpostavkama kada se setih onoga, što mi je Segen prošle noći napomenuo. — Pred očima mi beše, izvesno ona osoba, o kojoj mi je on govorio. Umirih se malo. Pošto je dao gore pomenuti odgovor, taj čudan čovek osta sedeći nekoliko trenutaka, glave oborene na kolenima preživajući i mumlajući kao kakav mršavi vuk kome bi pokvarili račun.
— Hodi ovamo, Rube! potreban si mi za jedan trenutak, nastavi Garej gotovo pretećim tonom.
— Uzalud me zoveš; dok ne oglođem kosti ne mogu se maći s mesta.
— Onda požuri, matora psino!
I nestrpnjivi traper, zlovoljan, opusti kundak od svoje puške na zemlju i pričeka ćuteći. Pošto je grickao, glodao i preživao još nekoliko minuta, staru Rube (tako se zvao onaj stvor) polako ustade i uputi se gomili.
— Šta ćeš, Bilej? upita trapera, prilazeći mu.
— Treba da mi pridržiš ovo, reče Garej pokazujući mu jednu malu, belu i okruglu školjku široku od prilike koliko časovnik. Zemlja pod našim nogama beše prekrivena ovim školjkama.
— Je li opklada, dečko?
— Ne, ovo nije opklada.
— Zašto onda trošiš barut, da ga nemaš previše?
— Tučen sam, i to me je tukao onaj Indijanac.
Rube baci pogled na Indijanca koji se držaše pravo i dostojanstveno u svom sjaju svoga perja. Nikakav znak triumfa ne pokazivaše mu se na licu; spokojan i ozbiljan on se pridržavaše za svoju njušku. Po načinu, kojim ga Rube gledaše, moglo se lako nagoditi da ga je on i ranije video, samo ne u ovom logoru. On ga premeri od glave do pete, zaustavi jedan trenut pogled na nogama mu, i prošapta nekoliko nerazumljivih slogova, koji se naglo svršiše rečju. „Kako“.
— Misli li da je to Kako? upitaće drugi jako zainteresovan.
— Jesi li ćorav, Bilej? Zar mu ne vidiš opanke?
— Imaš pravo; ali ja sam bio kod toga naroda pre dve godine, i nisam video čoveka slična ovome.
— On nije tamo bio.
— A gde je bio?
— U jednoj zemlji, u kojoj nema crvenokožaca. Mora da gađa; nekada je uvek pogađao u nišan.
— Dakle, ti si ga poznavao?
— Da, da. Lepo devojče, lep momak.
Gde ću da stanem.
Meni se učini Garej ne bi tražio ničega boljeg, do da produži razgovor. On pažljivo prislušnu kad ovaj izgovori: lepo devojče. Ove reči, izvesno, buđahu mu kakvu milu uspomenu. — Ali videći da se njegov drug sprema da se udalji, on mu ukaza prstom jednu pravu stazu, koja vođaše istoku i reče pre što […]
(Nastaviće se).