Originali i kopije
Adam i Eva
U jednoj galeriji stajao sam pred velikom slikom, koja je predstavljala Adama i Evu, kako u Raju jedu jabuke.
Oboje bu bili u potpunom negližeu, to se već po sebi razume. Kako jedna lepa Eva izgleda u takvom kostimu, lako će svaki pobožan čitalac sebi predstaviti; ali Adam je i onako go izgledao strašno glup. Eva je stajala, Adam sedeo i bio leđima malo okrenut publici a lice mu se videlo samo s profila. Ona bere jabuke i pruža mu ih, a on — prebrinuo čovek sve poslove — prima i jede. Kako ona pruži, on zagrize.
Gledam ga, gledam, a u duši mi se smutilo pri pomisli na naše tolike patnje i muke zbog tih njegovih jabuka, te se nisam mogao uzdržati, a da mu ne doviknem:
— Zašto da jedeš takve stvari, po Bogu brate Adame, ili praoče, šta li si nam?… Kod tolikog drugog voća, zašto da ugrizeš baš jabuku?… Što nas upropasti?… Gde bi nam sad bio kraj, da ti nešto nisi ugrizao!…
Adam je ćutao, a Eva se pakosno smešila.
— Ama zašto da ugrizeš, čoveče božji? Kiptio sam gnevom, kao da sam odavno vrebao priliku da naiđem na Adama i da na nj iskalim svoju srdžbu. — Du solltest nicht anbeissen, dodao sam, kad sam se setio, de sam u nemačkoj galeriji.
Kad, na moje veliko čudo, Adam krete glavom, prevali očima preko ramena i, onako odozgo, baci na me pogled puno nekakva bola i prezrenja, a meni sv učini kao da reče:
— A zar ti, jadni brate, nisi ugrizao?
— Ugrizao sam, brate Adame, te kako sam ugrizao, rekoh zastiđeno, pa pognem glavu, te jurnem kroz onu svetinu, koja, hvala Bogu, nije razumela srpski.
Ponos
Kroz sredinu mutnoga Dunava, niti nisko, nit’ vrlo visoko, hodio je jednoga dana som, riba som. Kroz stisnute zube zadovoljno je pevušio: „Oj, Dunave, Dunave, tija vodo hladna!…“
Najedared zastade, isprsi se, kao čovek koji poznaje svoju važnost, pa će sa ponosom reći:
„Kako je to lepo, kako divno, kako uzvišeno osećanje — biti somom!1 Tamo se gore, u svetu, često čuje moje ime. Kad hoće nekoga naročito da odlikuju, oni mu kažu: „Baš si ti neki som! ili: Some jedan“!… Sa mojim imenom nisu ljudi štedljivi ni prema niskima, ni prema uzvišenima; ono ulazi i u gospodske domove kao i u siromašne kolibe; najugledniji ljudi dobiju ga i nose ga. Pa zar to za mene nije dika? Mojim se imenom toliki svet služi, dok, međutim, meni još niko nije kazao: „Baš si ti neki načelnik!“ ili: „Baš si ti neki sekretar!“ ili, recimo: „Proto jedan.“ The, to je zato, što sam ja već i sam po sebi — som!“
Tako reče, zvižduknu nešto i sjuri se na glistu, koja se vila na skoro bačenoj ulici.
Po mraku…
Jednog jesenjeg, kišovitog večera šljapkao sam kroz neku sporednu, kaljavu, prestoničku ulicu. Ne znam ni sam, otkud zađoh u nju, ali išao sam, tako: šljap-šljap, šljap-šljap… Išao sam bez cilja, tromo; kiša je neprestano i dosadno sipila, a kišobran, već natopljen, sanjivo se klatno u ozebloj rci.
Preda mnom je išla neka prilika u dugom kaputu sa uzdignutom, velikom jakom i pred svakom kućicom zastajkivala, da, kako je izgledalo, pročita broj. Najzad, pred jednom učini; aha! kao kad čovek nađe nešto što traži: zastade, obori jaku na kaputu, obrisa maramom brkove i kucnu u osvetljen prozor. Prozor je bio pažljivo zastrven belom zavesom, koju neko s kraja malo razmače; jedna se ženska glava pojavi kroz otvor, klimnu i ona pridika s polja šmurnu u kapiju; iz sobe opet neka vešta ruka sasvim pažljivo namesti zavesu i ja se nađoh pred znakom pitanja i pred dobro zastrvenim prozorom.
Nije istina ni dopušteno ni lepo, ali je po koji put veoma zanimljivo, zaviriti krov tuđ prozor. Ovde je to bilo nemoguće iz već opisanih razloga. Ostalo mi je, dakle, samo da posmatram senke na razapetoj, beloj zavesi.
Čuše sv vrata. Velika, ženska senka pređe preko sobe, u koju stupi i muška senka. Senke se približiše, pružiše jedna drugoj ruke, spojiše se u jednu muško-žensku senku, koje nestade negde i, — vrata se opet čuše.
Soba za trenutak ostade bez senke, dok se na zavesi ne poče ukazivati neka mala senka, po svemu izgledu, ženskoga deteta. Senčica se kretala tamo amo, zabavljala kao oko nekog stola, sagibala i uspravljala, starajući se, kako je izgledalo, da prekrati vreme a da nikoga ne uznemiri… Senčica se opet saže i, kad se uspravi, ču se glasić:
– Mama, mama… otkud ova mamuza ovde?
— Daću ti ja mamuzu, samo ako ti iziđem, ču se neobično srdit ženski glas iz druge sobe.
Opet tišina.
Posle nekog vremena zatreperi svetlost na prozoru i iz sobe se ču neko prštanje, kao kal sveća dogoreva, i onda opet glasić:
— Mama… mama… hoće sveća da se ugasi.
— U-ga-si-la ti-i se duša, da Bog dâ! bio je odgovor materin iz druge, mračne sobe.
Ne prođe dugo. U sobu kao da od nekud slete ona velika ženska senka, baci se na senčicu, ču se neka lupa a zatim detinja piska.
Podbeleške
- Neki kroničari tvrde, da se som u tom trenutku nije tako izrazio, nego da je uzviknuo: „ Ima nečeg lepog, divnog, uzvišenog u osećanju, da je čovek som.“ Nu ova redakcija nije pouzdana, jer se ne potkrepljuje nikakvim stvarnim dokazima, te su je docnija istraživanja i odbacila kao nepouzdanu. ↩︎