(Nastavak.)
— Svako, nišaneći dobro, odgovori neki čovečuljak naslonjen na musketu, u dronjavoj uniformi, koja je nekada bila plava kao nebo. Ja sam tu individu-u još ranije primetio, jer se odvajala od ostalih svojim kostimom, a još većma svojom crvenom kosom koja beše najcrvenija koju sam ikada video, i koja do kože podsečena, prema strogoj disciplini u kasarni, počinjaše izbijati svud okolo male okrugle glave, kruta, gruba, gusta, boje kao u oljuštene šargarepe. Nemoguće je prevariti se iz koje je zemlje Barnej. I najveći idijot to bi vam mogao reći, samo ako zna jezik trapera, Ko je doveo ovakvoga čoveka? Ne beše mi teško da se o tome obavestim. On je bio vojnik u garnizonu u jednom od pograničnih mesta. To vam je jedan od bleus de ciel de l’oncle Sam. Kako mu beše dodijalo svinjska mesa, zemljana, lula i kožice od slanine on beše napustio to mesto. Ne znam koje mu je pravo ime, ali on on predstavio kao: Barnej O’Kori.
Odgovor na lovčevo pitanje propratiše grohotnim smehom.
Svaki od nas, nastavi govornik, može tako pogoditi tu kuglicu.
— Ali je razlika kad se kroz nišan vidi lepa devojka, kao ona maločas.
— Imaš pravo, Dik, reče, neki drugi lovac, tada čovek mora malo uzdrhtati.
— Kakva božanska pojava! koliko gracije! kakva lepota! kliče mladi Irlandezac, tako vatreno i strasno da izazva novi smeh.
— Pst! viknu Rube, koji beše napunio svoju pušku, vi ste jedna grupa zvekana, i ništa više. Ko vam govori o motci? Ja ću nišan staviti na jednu sguav po primeru Indijanaca; a ona će jedva dočekati.
— Sguav! Ti imaš sguav!
— Jest, pare, ja imam jednu sguav, koju ne bih dao za dve vaše. Ne bih hteo ni po koju cenu da nanesem ma i najmanju povredu sirotoj starci. Stojte mirno i pričekajte malo: videćete.
Rekavši to, stari, čađavi lakrdijaš nasloni pušku na rame i zaglavi u šumu.
Ja, i još nekoliko došljaka koji nepoznasmo Rubea, i mislimo da on zaista ima staru saputnicu. U logoru nije se mogla videti nikakva ženska, no možda je ona bila gde god u šumi. Traperi, koji ga bolje poznavahu, uviđahu da se stari dobričina sprema da napravi kakvu šalu; oni na to već behu naviknuti.
Ne ostasmo dugo u neizvesnosti. Posle nekoliko minuta, stari Rube, vraćaše se sa svojom dugom, mršavom, koščatom, starom sgu, koju kad priđe bliže poznasmo da je kobila. To beše Rubeova sgu, i zaista ona imađaše dosta sličnosti s njim gotovo se jedino razlikovala po ušima, koja je imala vrlo duge, kao i svi konji njene rase, iste rase koje ja bio i bojni konj, na kome je don Kihot napadao na vetrenjače. Po dugim joj ušima reklo bi se da je kamila. Dlake izgleda je nekada bila mrko žućkaste boje, boje vrlo obične u meksikanskih konja. Ali vreme i bore behu je malo izmenili, i sede dlake preovlađivahu celim telom a naročito oko glave i vrata. Ovi delovi behu prljavo sive boje u nijansama. Kobila beše vrlo nemirna, i svakog minuta, pri grčenju. pluća, grbina joj se naglo podizaše, kao da se usiljavala da se džilitne. Kičma joj beše tanka kao kakva pruga. Glavu je držala oboreno. Ali u sjaju njeno jedinog oka (jer drugoga nije imala) beše nečega što pokazivaše pozitivnu volju da još dugo istraje. To beše dobra jahaća životinja. Takva izgledaše stara squaw, koju je Rube obećao staviti na nišan. Njena pojava bi pozdravljena urnebesnim smehom.
— Sad mladići pazite dobro, reče on ustaviv se pred gomilom, možete se smejati, brbljati i šaliti do mile volje! ali ja ću gađanjem nadmašiti Indijanca, ako ga ne nadmašim, onda sam najlošiji strelac.
Više prisutnih primetiše da im to ne izgleda nemoguće, ali da žele da vide kako će on to izvesti. Svi koji ga poznavahu, ne sumnjahu ni malo da je Rube, kao što zaista i jeste, jedan od najboljih strelaca u šumi; možda isto tako jak kao i Indijanac. Ali okolnosti i načini gađanja dale su predhodnome gađanju veliku važnost. Nije se svaki dan moglo videti kako mlada devojka, kao ova stavlja glavu na nišan, i ne beše toga lovca koji bi se odvažio la gađa u takav nišan. kako Rube misli to izvesti, da bi se pokazao bolje od Indijanca. To beše pitanje koje svaki stavljaše svome susedu, i koje najzad bi upućeno samom Rubeu.
— Ćutite, odgovori on, pa ću vam pokazati. Prvo, i prvo, vi svi vidite da je ovaj plod u pola manji od onoga drugoga?
— Da, razume se, odgovoriše više njih. To svakako ide njemu u prilog.
— Da! da!
— Dobro! sad, druga stvar. Indijanac je pogodio nišan nad glavom. E lepo. Ja ću ga pogoditi nad repom. Da li bi vaš Indijanac to uradio? A! mladići?
— Ne! ne!
— Da li će mu to proći s kroz, ili ne?
— Proćiće! Svakako. To je još [teže]. Ura! uzviknuše više njih u sred urnebesnog smeha sviju prisutnih.
Niko, mu to ne osporavaše, jer lovci, kojima se beše osladila šala, htedoše da sačekaju do kraja da be izvede.
Rube ih ne ostavi dugo da čekaju. Ostavivši pušku kod ovoga prijatelju Gareja, on odvede staru kobilu ka mestu, na kome je stajala mlada Indijanka. Kad tamo stiže, zaustavi se. Svi iščekivaše samo da ga vidimo kako okreće životinju na način da joj bok bude okrenut nama, te da joj tako telo bude van domašaja, ali skoro uvidesmo da to nije bila namera staroga druga. Da je mislio tako činiti, stvar bi ostala efekata. a bez sumnje ne bi se mnogo ni zauzimao za izvođenje. Izabrav mesto, gde zemljište beše malo nagnuto, on tamo odvede kolibu i namesti je tako, da joj prednje noge behu u nišani. Rep na taj način nadvišavaše ostalo telo. Pošto je životinju tako namestio, da joj stražnji deo beše okrenut logoru, on joj došanu nekoliko reči, a za tim stavi plod na najvišu krivinu i sapi vrati sa natrag. Da li će tu kobila ostati nepomična? Sa te se strane nije imalo čega bojati. Ona je naučena i duže vreme da stoji sasvim nepomična, no što je sad bilo pogrebno. Životinja, čije su se samo zadnje noge i sapi mogle videti, jer joj usled bolesti behu opale sve dlake na repu, izgledavši tako smešna, da većina gledalaca htelo još pući od smeja.
— Prestanite sa smehom, životinje, čujete li! Reče Rube ščepav svoju pušku.
Smeh se utiša; niko nije bio rad da remeti gađanje.
— Sad, stara tar guts, ne bacaj u zalud metak! šapu stari traper svojoj puški, koja posle jednog trenutka beše upravljena nišanu.
Niko i ne sumnjaše u to, da će Rube pogoditi predmet koji nišani. Za zapadne strelce to je bila obična stvar pogoditi nišan na šeset koračaja daljine. I Rube bi izvesno pogodio. Ali baš u trenutku kada on pritište obarač, kobilina grbina uzdiže se u nastupu grčeva, i pitahaya pade na zemlju. Zrno beše odletelo,i krznuv joj pleća, projurilo kroz jedno uvo. Pravac udara tek docnije uvidesmo; ali mu se dejstvo odmah pokaza. Kobila pogođena u najosetljivije mesto jeknu kao kakav čovek, i okrenuvši se kraja u kraj, jurnu ka logoru, ritajući sve što joj beše na putu. Uzvici i grohotan smeh, divlja vika Indijanaca, „vayas“ i „vivas“ Meksikanaca i užasne kletve čiča Rubea, obrazovaše koncert, čiji utisak moje pero nije u stanju da iznese.
Plan pohoda
Malo docnije, dok se nalažah u sred caballada, tražeći svoga konja, dopre mi do ušiju zvuk trube. On je pozivao sve na zbor, te se i ja svratih. Ulazeći u logor, ugledah Segena kako stoji kraj šatora držeći još u ruci trubu. Oko njega su se skupljali lovci. Na skoro se svi iskupiše, iščekujući poglavičinu reč.
— Drugovi, reče Segen, sutra će mo dići logor i krenuti se na neprijatelja. Zazvao sam vas ovde, da vam rečem šta nameravam i da čujem vaše mišljenje.
Posle tih reči nasta žagor odobravanja. Dizanje logora je uvek dobra novost za ratnike. Pa tako je isto i za ove mešovite i ratoborne čete. Poglavica nastavi:
— Nije mi poznato, hoćemo li imati mnogo posla. Pustinja je glavna smetnja, koju nam valja ukloniti; ali i mi ćemo se prema tome upravljati.
(nastaviće se)