Četvrti je dan evo već kako je Srbija ostala bez ministarstva. Kabinet Grujićev, koji je još odmah od svoga postanka vrlo bedno tavorio dane, uvideo je najposle da se ne može dalje bočiti sa Skupštinom, u kojoj je prema ogromnoj vladinoj većini stajala jedna šačica nepomirljivih samostalnih radikala, isto toliko liberala i ciglo jedan naprednjak. I sva ta opozicija jedva da je i u jednom pitanju davala od sebe ozbiljnijega znaka života. Naročito su se liberali sasvim ućutali.
Pa od kud onda teškoće? Šta je donelo vladu dotle, da je morala da se ukloni s političke pozornice baš u trenutku, kad je imala da zastupa pred Skupštinom svoj najvažniji predlog, budžet za 1904 god. koji je i za celu zemlju od najveće važnosti? Koji je taj moćni neprijatelj, što je vladu oborio?
Znamo ga svi dobro. Vladu je oborila njena sopstvena stranka — glomazna, velika „ujedinjena“ radikalna, stranka. A zašto se to tako dogodilo? Prosta stvar. Zato što to ujedinjenje nije bila iskreno. Zato što se ta „ujedinjena“ stranka i na dalje sastojala iz dva tabora, koji su tobož zajedno radili, a međutim se krvnički i s nepoverenjem pogledali. Kao što su se one jetrve na naše narodne priče bile preko svekrve, tako su se i ova dva rivalska tabora iz „ujedinjene“ radikalne stranke šamarisala preko Grujićevog kabineta, dok ovaj najposle, sav izubijan, nije zahvalio na toj velikoj počasti.
I čim se to dogodilo, nestalo je i prividnog jedinstva u radikalnoj stranci. Na jednom se mestu sašaptavaju i dogovaraju tako zvani bivši „fuzionaši“, a na drugom opet bivši „samostalci.“ Jedni drugima ne veruju. I rezultat toga međusobnog nepoverenja je, da se evo sve do ovog trenutka nije moglo ministarstvo sastaviti. A sve to na veliku štetu ne jedne ili druge frakcije „ujedinjene“ radikalne stranke, nego cele zemlje, koja je od ove skupštine očekivala plodna i korisna rada; a na sramotu našu pred stranim svetom, koji nije u stanju da razume, koliko je sitničarski povod ovoj krizi. nego joj traži nekih dubokih razloga.
I što je najžalosnije, mi se bojimo da će se na kraju krajeva ova kriza završiti i opet novim krpežom. Na upravu zemlje gurnuće i opet ljude bez energije, ljude koji će biti igračka obe frakcije „ujedinjene“ stranke, dok se i ti opet ne zasite te nezavidne uloge, pa ne uhvate put, kao što je učinio i Grujićev kabinet. A da od toga strahujemo, daje nam povoda ceo razvoj ove krize. Gospodin Sava Grujić daje „definitivno“ ostavku, jer se tvrdo ubedio, da on s ovom skupštinskom većinom nije kadar dalje raditi. No već sutradan se daje g. đeneral nagovoriti da se primi ponovo misije da sastavi kabinet. I pošto se puna 24 sata uzalud mučno, g. đeneral odustaje od Sizifovska posla. Posle njega se čine pokušaji s g. Stojanom Protićem. On se u mnogo kraćem roku ratosilja te časti pune misije. Da i ne pominjemo sva imena, koja su u toku ove krize do sad u javnosti izbijala kao kandidati za pojedine portfelje. I niko nam ne kaže, niko nam ne ume ili neće da kaže kakve su to ogromne smetnje, na koje su g. g. đeneral Sava Grujić i Stojan Protić nailazili u svojim pokušajima da sastave ministarstvo. Međutim stvar je jasna. Jedina smetnja je obrazovanju kabineta antagonizam između obe frakcije „ujedinjene“ radikalne stranke. Mogao je taj antagonizam na jučerašnjoj konferenciji biti nešto i pritajen, no on će kroz kratko vreme i opet s toliko jačom splinom da izbije na površinu.
Međutim vreme leti, proleće nam novi sudbonosne dane i mi zabrinuti za budućnost ove zemlje s pravom pitamo narodne oce: dokle tako?