Ima valjda jedno godinu dana kako je u fabrici žižica nastojavanjem šefa proizvodnje g. Robičeka ustanovljena radnička kujna. Ona je zasnovana na načelu zajednice. Brigu o nabavci hrane vode radnici i radnice sami, a knjige i račune vodi im šef g. Robiček. Učešće u zajednici nije obavezno. Svako veče se prijavljuju radnici i radnice za sutrašnji ručak i prema tome se vrši i potrebna nabavka. Za ručak se plaća 15 para dinarskih, a hleb nabavljaju radnici i radnice sami svaki za sebe. Jedan od naših saradnika odlazio je u dva maha iznenadno u fabriku na ručak i uverio se da za 15 para dinarskih dobijaju radnici izvrstan ručak, vrlo dobro i ukusno zgotovljena jela, snažnu hranu i u dovoljnoj količini. G. Robiček je pokazao našem saradniku i knjige iz kojih je ovaj pribeležio i jelovnike za nekoliko dana.
Često pri nabavci za ručak ostane višak, jer pri jednakoj ceni koju radnici plaćaju za ručak, ovaj je jednoga dana jeftiniji, drugoga opet skuplji, prema ceni jestiva koje se gotovi. Tako preostali višak beleži se u knjige i kad ga se dovoljno nakupi, onda se daje kao predovoljstvo još jedno jelo: pečenje ili kakvo pečeno testo.
Mi držimo da bi otprilike na ovakav način trebalo da se ustanovi radnička kujna i u fabrici duvana, koja ima i dovoljno lepih prostorija, gde bi mogla biti trepezarija za radnike, dok toga u teskobnim prostorijama fabrike žižica nema. U Beogradu i oko Beograda je svakim danom sve više fabrika, u kojima radi poveći broj radnika. U svima tim fabrikama mogle bi se ustanoviti takve radničke kujne.
O tom pitanju ćemo mi još naročito i opširnije progovoriti.