(Nastavak.)
Saznao sam iz pouzdanih izvora, da se sad baš naši neprijatelji spremaju za veliku ekspediciju, čiji je cilj pljačkanje varoši Soora i Čihua. Nameravaju da prodru do Duranga, ako ih vlasti ne zadrže. Dva su momenta kombinovala njihovo kretanje; pa se misli, da će svi ratnici udariti na jug ostavljajući za sobom svoje pokrajine bez odbrane. Mišljenja sam, da ovoga trenutka, kada budemo izvesno saznali, da su se krenuli grunemo u njihove oblasti i prodremo do glavne varoši Navajosa.
— Bravo! Ura! Bieno! Krasno! — Goo-d ad vheat! (ta to je nasušni hleb!) i još mnogima usklicima odobravanja ove reči beše propraćene.
— Nekima od nas poznat je cilj ove ekspedicije. Drugim opet nije poznat, i hoću da ga svi saznate. Tiče se…
— Dobra lova kože, šta li? uzviknu neki grub vragolan, surova izgleda, upadajući mu u reč.
— Ne, Kirkere! odvrati Segen, zlovoljno pogledav ovog čoveka, nije to, tako ćemo samo morati naći ženskinje. Teško onome koji ma i jednu vlas skine s glave kakve Indijanke. Ja ću platiti za svaku pošteđenu glavu žene ili deteta.
— Ali kakve ćemo dakle koristi imati? Ne možemo dovesti zatočenika! Imaćemo dosta posla da se izvučemo sami iz pustinje, vraćajući se.
Izgledaše da ove primedbe izražavahu osećanje velikog broja članova trupe, koji to potvrdiše žargon odobravanja.
— Vi ništa nećete izgubiti. Svi vaši zatočenici biće na mestu prebrojani i svaki od vas biće plaćeni prema broju svojih zatočenika. Kad se budemo vratili, položiću vam o tome račun.
— O! onda to je dovoljno, rekoše više njih.
— Neka je danas to ugovoreno; ne sme se dirati ni u žene ni u decu. Plen, koji budete učinili, vaš je po zakonu; ali krv ne treba prolivati. Već su nam ruke dosta njome umrljane. Pristajete li na to?
— Yes, yes!
— Si!
— Oui, oui!
— Ya, ya!
— Tous!
— All.
— Todon, todon! uzviknuše mnoštvo njih, odgovarajući svaki svojim jezikom.
— Neka se javi onaj, kome se to ne svidi.
Po ovom apelu nasta mrtva tišina. Svi se pridružiše želji vođinoj.
— Srećan sam što vidim, da ste tako jednodušni. Sad ću vam izložiti u celini svoj smer. Pravo je da ga znate.
— Da čujemo, reče Kirker; treba znati štaće se činiti, kad se neće ići radi koža.
— Idemo da tražimo svoje prijatelje i rođake koji su, od pre više godina, u ropstvu kod naših divljačnih neprijatelja. Ima ih dosta među nama koji su izgubili roditelje, žene, sestre i kćeri.
Žagor odobravanja koji nasta naročito u redovima Meksikanaca, potvrdi istinitost ovoga navođenja.
— I ja sam, nastavi Segen, i glas mu drhtaše dok izgovaraše ove reči, … i ja sam među njima. Mnogo godina, dugih godina proteklo je od kako su mi dete, kćer moju, ukrali Navaboji.
Skoro sam doznao da je živa i da se nalazi u njihovoj prestonici sa mnogim drugim belim robinjama. Mi idemo dakle da ih oslobodimo, vratimo njihovim prijateljima rodbini njinoj.
Nasta odobravanje.
— Bravo! Mi ćemo ih osloboditi, živeo kapetan, viva el qefe!
Kad se povrati mir, Segen nastavi:
— Cilj dakle znate i odobravate ga. Sad hoću da vam iznesem plan koji sam skrojio da bi se postigla celj; a po tom da čujem vaša mišljenja.
Tu vođa zastade; ljudi očekivahu ćuteći.
Ima tri puta, kojima možemo prodreti u zemlju Indijanaca, polazeći odavde. Ima prvo put Pyereo—a sa zapada. On bi nas pravo odveo u gradove Navaja.
— A zašto ne bismo uzeli taj put? upita jedan meksikanski lovac; ja vrlo dobro poznajem put do varoši Pinosa.
— Jer ne bismo mogli proći kroz varoši Teksa, a da ne budemo primećeni od navajskih špijuna. Ima ih uvek na toj strani. Šta više nastavi Segen izrazom koji odgovaraše nekom skrivenom osećaju, mi ne bismo stigli do visoka Del-Norta, a Navaji bi već bili obavešteni o našem primicaju. Imamo neprijatelja sasvim blizu nas.
[…!] to je istina, reče jedan lovac,koji govoraše španjolski.
— Ako bi saznali za naš dolazak, pa baš i ako bi njini ratnici otputovali na jug, vi mislite da bi naša ekspedicija propala.
— Tako je, tako je, povikaše više njih.
— Iz istog uzroka ne možemo ići prolazom Polvidera. Osim toga slabo bismo mogli naći divljači ovim putevima.
Mi nismo dobro snadbeveni hranom za jednu takvu ekspediciju. Treba da nađemo kakvu zemlju punu divljači pre no što uđemo u pustinju.
— Tako je, kapetane; ali ne možemo naći nikakve divljači, ako pođemo pokraj starih rudnika, a kojim bismo drugim putem mogli ići?
— Ima neki drugi put, bolji od sviju ostalih, po mome mišljenju. Uputićemo se na jug, a zatim zapadu kroz [Slanos]. Potom ćemo se opet vratiti severu i ući u zemlju Apaha.
— Da, da, to je najbolji put, kapetane.
— Put će nam biti malo duži, ali zato lakši. Naći ćemo čitava stada divljih goveda i drugih životinja na Larvas-u. Šta više sa sigurnošću moći ćemo izabrati momenat, jer držeći se skriveni Pion-skim šumama, odakle se vidi ratna staza Apaha, videćemo neprijatelja pri prolazu. Kad oni odu na jug, mi ćemo proći kroz Žila, i vratiti se na Arurli Prusto. Pošto budemo postigli cilj našeg pohoda, vratićemo se natrag najkraćim putem.
— Bravo! Viva! —
Tako je, kapetane!
— To je najbolji plan!
Svi odobravahu. Ne ču se nikakva primedba Per Pyifeto zazvonilo im je u ušima kao kakva divna muzika. To beše čarobna reč: ime čuvene reke u čije se vode lovačke legende odavno stavila [… Montargne dor]. Više priča o tom čuvenom predelu pričalo se pri svetlosti vatre u poljskom lovačkom logoru; sve se one slagahu u tome da tamo ima zlatne rude na površini zemljišta, i da sjajna zrnca zlata prekrivaju rečno korito. Često su traperi slali ekspedicije u tu nepoznatu zemlju, ali, kažu, da ih je vrlo malo mogao tamo dospeti. Ne zna se da se iko otud vratio. Lovci sad prvi put zamišljahu da će se sa sigurnošću prodreti u tu zemlju, i duh im se ispunjavaše najfantastičnijim vizijama. Mnogi od njih bili su se pridružili Segenovoj trupi jedino u nadi da će se jednoga dana preduzeti ta ekspedicija i tako dospeti do Montargne-dor koliko se onda obradovaše kad čuše Segenovu nameru da se upute Prifeto-u! Kad se ču to ime, značajan žagor nasta u gomili, i ljudi se pogledahu zadovoljna lica.
— Dakle, sutra se krećemo, nastavi vođa. Idite sad i pripremite šta vam treba za put. Polazimo u zoru.
Čim Segan svrši govor, lovci se razdvojiše; svaki uze skupljati rublje, to odmah bi gotovo, jer ovi grubi momci imađahu vrlo malo prtljaga. Sedeći na deblu od mekog drveta, ja posmatrah neko vreme kretanje mojih divljačkih drugova, i oslušivah smetene i grube im dijaloge. Sunce izčeznu i noć se navuče, jer, u ovim predelima, suton traje samo jedan trenutak.
Nanovo debla od drveta behu bačena na vatru i uskoro pustiše ogromne plamenove. Ljudi posedoše okolo, pekući meso, jedući, pušeći, glasno razgovarajući i smejući se sami svojim pričama. Divljački izraz njihova lica beše pojačan svetlošću. Brade im izgledahu još crnje, zubi blistahu još belji; oči izgledahu udubljenije, a pogledi oštriji i vragolastiji.
Živopisni kostimi, čalme, španjolski šeširi, perje, promešana odeća; razne puške spuštene uz drveće; sedla spuštena na debla od drveta i panjeve: uzde okačene o visoke grane; niz suva mesa poređan pred šatorom, komađe divljači još topolo, iz koga kaplje skok u pola zgusnut; sve to stvaraše najinteresantniji i najprimamljiviji prizor, slojevi crvenila na licu indijanskih ratnika sijahu se u mraku kao mrlje krvi. To je boja divljačka i ratnička u isto vreme, zgodnoga izgleda, koji potresa srce nenaviknuto na takav prizor. Slična boja može se naći samo u poljskom logoru ratnika, razbojnika, lovaca ljudi.
Sunce i mesec
— Hodite, reče Segen dodirnuv mi ruku, večera nam je gotova, vidim doktora kako nas zove.
Ja se odmah odazvah ovome pozivu jer mi sveži večernji vazduh beše otvorio apetit. Uputismo se šatoru pred kojim goraše vatra.
Kraj te vatre, doktor sa Godeom i još jednom pon paeblo-om, dizaše ukusnu večeru, čiji je jedan deo već bio odnesen u šator. Mi pođosmo za jelom i posedasmo na svoja sedla, pokrivače i prtljage, koji nam služahu mesto sedišta.
— Zaista, doktore, reče Segen, večeras ste pokazali osobit talenat kao kuvar.
(nastaviće se).