2. Alhemija
Po starini i praktičnoj važnosti svojoj dolazi Alhemija odmah za Astrologijom u sistemu tajnih nauka. Kao što je Astrologiji bio zadatak da iz položaja zvezda prorekne sudbinu svakog čoveka i svakog preduzeća tako je Alhemiji bio zadatak da nađe načina, da se plemeniti metali zlato i srebro mogu spravljati iz običnih metala i ostalih tela.
Verovanje, da se zlato i srebro daju spravljati n. pr. od bakra, cinka, i t. d. vladalo je hiljadama godina. Prvi počeci Alhemije nalaze se kod starih egipćana od kojih su nam ostali u papirusima mnogi spisi, na osnovu kojih je slavni francuski hemičar Bertelo napisao svoju čuvenu istoriju Alhemije.
Alhemiju su dalje razvili arabljani, ali u punom cvetu svome ona je bila u srednjem veku i renesansu u Evropi. Na evropskim dvorovima kroz čitave vekove bio je alhemičar isto tako neophodan kao i astrolog: astrolog je imao da prorekne srećni ishod preduzeća, alhemičar da nabavi srestva za njih. U to su vreme bogati ljudi, kneževi i kraljevi bacali silan novac na alhemističke pokušaje, u nadi da sa pronalaskom spravljanja zlata obogate i sebe i svoje zemlje.
Vera da se zlato i srebro daju napraviti od drugih metala dolazila je poglavito od toga što se izvesne smeše metala po izvesnim svojim većinom spoljnim i lako uočljivim osobinama veoma jako približuju pravim metalima, tako da su alhemičari, ne poznavajući pravu hemijsku prirodu metala, držali ove njihove smeše za njih same. Osim toga u mnogim mineralima nalaze se male primese zlata i srebra, koje pri topljenju njihovom zaostaju kao čisti metali: alhemičari su među tim, mislili da toplota preobraća sam mineral u zlato i srebro.
Način na koji biva ovo pretvaranje metala i minerala u zlato i srebro bio je za alhemičare sasvim tajanstven i oni su zamišljali, da je ono nemoguće bez božanskog uticaja, pa je ovo mišljenje i onda ostalo, mada su se nastavile i više manje čisto naučne teorije o tome. Od tuda se zamišljalo, da metali stoje u vezi sa planetama, tako da je na taj način prestavljena izvesna veza između alhemije i astrologije. Tako je sa malim izmenama bilo utvrđeno, da zlato stoji pod uticajem sunca, srebro meseca, olovo Saturna, gvožđe Marsa, bakar Venere, kalaj Jupitera a živa Merkura, pa su prema tome i znaci za planete bili u isto doba znaci za metale.
Prema ovome svome tumačenju božanskog porekla alhemističkih preobraćanja metalnih, alhemačari su pri tim svojim radovima upotrebljavali izvesne sasma tajanstvene formule. Evo jedne od njih: „Vasiono, slušaj glas moj; zemljo otvori se; vode otvorite se preda mnom! Ne drhtite, drveta, preda mnom, ja hoću da hvalim Gospoda, njega koji je sve i jedno. Nebo otvori se, jer vetrovi ćute, a svi ga darovi moji hvale, njega koji je jedno i sve“.
Grci u prvi koji su uz ove sasma mistične pretpostavke pokušali da dadu prvu naučnu teoriju alhemističkih procesa. Oni su uzimali četiri osnovna elementa, zemlju, vodu, vatru i vazduh i sva su tela shvatili da postaju spajanjem njihovim, tako da je na taj način trebalo samo znati koji od njih i u kojoj meri treba oduzeti od izvesnog tela, pa da od ovog poslednjeg postane zlato i srebro.
Još Grci a osobito docniji alhemičari išli su dalje pa su zamišljali, da i ova četiri elementa imaju jedno zajedničko poreklo svoje; da postoji jedna osnovna pramaterija iz koje su sad ostala tela postala. Kad bi doista postojala ovakva jedna pramaterija, onda bi samo trebalo svako ono telo iz koga hoće da se napravi zlato, pretvoriti u nju, pa je onda lako iz nje napraviti samo zlato. Zato je sav docniji rad alhemičara bio upravljen na to, da se pronađe ova pramaterija, koja je sa ove svoje prevelike i teorijske i praktične važnosti dobila naziv kamen mudrosti, ili filozovski kamen.
Prvo telo, za koje se mislilo da prestavlja taj tako mnogo željeni i traženi kamen mudrosti, bila je živa. Čim je živa pronađena, odmah se na osnovu mnogih čudnih osobina njenih zaključilo da je ona kamen mudrosti: kad su docnije i sami alhemičari uvideli da ona to nije ali su postali samo malo brižljiviji u traženju kamena mudrosti.
I doista često se puta dešavalo, da je kroz ondašnji lakoverni svet prolazila tajanstvena vest, kako je nekome nepoznatome ispalo za rukom, da pronađe veliki eliksir (kamen mudrosti smatrao se na ime, kao što ćemo docnije videti, u isto doba i kao srestvo za lečenje svih bolesti). One koji su i sami, na njegovom pronalaženju radili, to je samo pobuđivalo da produže i dalje svoja trudna i skupa ispitivanja; a ostale održavalo je u stalnoj nadi, da će ako ne sad a ono u buduće ipak takav pronalazak morati da se javi. Nikome pak nije ni na um padalo, da ispita da li je tako šta moguće i da li alhemija ne prestavlja samo jednu veliku besmislicu težnje da se dođe do nečega slučajno i bez plana do čega bi se možda moglo doći samo posle dubokog i smišljenog ispitivanja same prirode tela. Moderna ispitivanja naučne hemije utvrdila su, da su alhemističke teorije bez osnova; da li će budućnost ipak u krajnjoj distanciji biti pogodnija za alhemičare, to se još ne zna.