Moto: Quem dil oderunt paedagogum fecerunt
Ne mislim ovde na sv. Savu, koji se tek u osobitom smislu zove „prvim učiteljem“. Ne mislim na one Latine u Primorju koje su iz Italije pozvali u naše primorske gradove, npr. u Dubrovnik, da otvaraju latinske škole. Ako ćemo pravo govoriti, nije ni ovaj na kojega ovde mislim bio Srbin, a nije ni učio na srpskom jeziku, nego na crkvenom i to rusko-slovenskom. Ali je on bio baš pravi učitelj, kojim roditelji obično plaše decu kad se ne vladaju dobro, a svakojako se pre može nazvati srpskim nego oni na Primorju, jer je bio bar Sloven a škola mu slovenska, a možebiti i srpska. Beše to prvi učitelj karlovačke škole, Rus Maksim Terentjevič Suvorov.
Da! Ne cveta ni danas cveće srpskom pedagogu. A kako li beše pre 180 godina? I danas se naša hajdučka nacija opire „blagim običajima“, a kako da se nije onda, kada se u Sremu i južnoj Ugarskoj taman oslobodila Turaka? Možda će ova crtica malo utešiti našega učitelja koji je ogreznuo u pesimizmu. Čoveku je lakše kad čuje, da su i drugi stradavali kao i on.
Našega Maksima nije poslao niko manji nego – Petar Veliki, i to po molbi čestitoga mitropolita karlovačkog i beogradskog Mojseja Petrovića. A otpratio ga je Svjatješi Sinod ruski (u Sinodu je bio Maksim prevodnik) 1724. Istini za ljubav mora se priznati da je bilo učitelja, ili bolje „daskali“ i „meštari“, i pre ovoga Rusa. Ali kako su tek ti jadi bili, neka vidi čitalac iz ovoga ugovora, koji je budimska opština 1707. učinila sa svojim (u neprilici sam, kako da ga nazovem, a videćete odmah zašto) Lackom Krištovljevićem. Po ugovoru Lackova dužnost beše: „crkovna služba, kandila paliti, sveštenike posluživati, zvoniti na vreme i primati sveće crkovne, a potom (!) da ima primiti 35 dece da ih uči.“ Plata mu beše na godinu – 60 forinti. (Dodajem ovde u zagradi, da naši današnji učitelji mogu biti zadovoljni sa svojom sudbinom, jer oni ne samo da ne poslužuju sveštenike, nego se, štaviše, smeju s njim i svađati kadkad i potući).
Maksim Rus je bio sasvim drugojačiji učitelj nego naš Lacko. Beše to učen muž, bavljaše se samo vaspitanjem i imaše na umu svest o svom nastavničkom dostojanstvu. S punim pravom ga, dakle, mi možemo zvati prvim našim učiteljem. Pa eto, odmah od prvog rodonačelnika počinju učiteljski jadi.
Dok su se ispunile razne formalnosti, prošlo je dosta vremena, te je Maksim tek posle dve godine nakon poziva mitropolitovog stigao u Karlovce i počeo školu u početku oktobra sa sedam đaka, i to u svom stanu. Iduće godine pređe, s dopuštenjem mitropolitovim, u Beograd, u glavnu rezidenciju Karlovačko-beogradske sjedinjene mitropolije. Školu je otvorio u početku februara u mitropolitovom dvoru sa 50 đaka. Ali kako se mitropolitov dvor morao rušiti, zbog utvrđivanja grada, vrati mitropolit Maksima opet u Karlovce, te on u decembru nastavi školu s 124 đaka. Među ovima je bilo već svršenih ljudi, i to jedan arhiđakon, četiri jeromonaha, dva mirska sveštenika, 12 jerođakona i đakona, pet monaha. Od beogradskih đaka dođoše za njim samo trojica. Od svih đaka su 45 počela učiti čitati a 60 su bili napredni i učili su gramatiku, razume se crkveno-slovensku.
Dotle se kod nas učilo u školama (ako se mogu tako nazvati) iz navoštenih daščica. Učitelj bi u vosku ispisao šilom psalame, akatiste i drugo što trebaše svaki dan u crkvi, koliko stane na daščicu. (Otuda valjda izraz „stoji kao u vosku“, danas kažemo „stoji crno na belo“.) Kad učenik ono što na daščici nauči naizust, izgladi se vosak, pa se napiše nastavak. Učeći ili bolje bubajući po ovom isto tako starom kao i primitivnom metodu učenici ni za 15 godina ne mogahu čitati svaku knjigu. Kad bi se takvom učeniku pružila druga knjiga da je čita, odgovorio bi on: „Ja tu knjigu nisam učio“.
Učitelj Maksim je počeo s čitanjem ruskih bukvareva, koje je za svoje novce nabavio, s pisanjem i računanjem. To beše veliki skok. Sva se karlovačka sredina uzbunila zbog ovakvih novotarija. Sveštenici, a osobito kaluđeri, ondašnja naša inteligencija, listom se okrenuše protiv jadnoga Maksima i počeše nagovarati njegove učenike da ga ostave. Ko taj rad poznaje, ali ko se seti svoje mladosti, znaće, koliko je to neobično lak posao. Učenici se Maksimovi razbegoše svojim starim daskalima, jer su i ovi a i sveštenici govorili roditeljima učenikâ: „Što da vašu decu uči Moskalj desjatonoviju („deset zapovedi Božjih,“ na tom se počinjalo čitanje,) kad se to u crkvi ne čita? I same naše vladike to ne znaju. Naučimo mi njih ono što svaki dan treba u crkvi, tj. Slava tebje Bože naš, Svjati Bože i tako što.“
Nije samo neznanje govorilo iz ovih ljudi, nego i strah od konkurencije. Govorahu: „Ako mlađi bolje što nauče, oteće nam činove, a sinovi svetovnjački će prekinuti levitsko nasledstvo (i danas ima svešteničkih dinastija). Njegovo će preosveštenstvo pre zapopiti onoga koji zna, a obići će bogate i popovsku decu.“ Jako su se ljutili i na mitropolita, što im je doneo ovu bedu na vrat. „Pređe ne beše velikih škola“, gunđali su nezadovoljnici, „a bilo je i patrijarha, mitropolita i vladika i drugih duhovnih činova, i bilo je bolje nego sad“.
(Svršiće se)