(Nastavak.)
To je Lukuzusova večera.
Kanađani su u svom elementu, kad god ima mnogo da se kuva i jede.
Uskoro se dokopasmo lepe pečenice divlje krave, komađa pečene divljači, suvih jezika i najzad kafe. Kafa beše delo Pueblovo koji je bio Gedeov učitelj u pripravljanju ovoga. Ali Gode imađaše u rezervi jedno odbrano jelo, jedno malo parče, koje donose triumfujući.
— Evo, gospodo! kliče on spuštajući ga pred nas.
— Šta je to, gode?
— Prženo meso, gospodine.
— Od čega?
— Od žaba: što Janki zovu Bou-Frog.
— Prženje od Bull-frogs?
— Da, da, gospodaru.
— Hoćete di ga?
— Hvala, neću.
— Ja ga primam, gospodine Gode, reče Segen.
— Ich, ich! moj Fode; žabe su vrlo dobre za jelo. I doktor pruži tanjir da se posluži.
Gode, idući kraj reke, naišao je bio na jednu baru šumu ogromnih žaba, i ovo prženje produkat je njegovo berbe. Ne bejah još izgubio antipatiju koju osećah prema žrtvama anateme svetoga Patrika, i, na veliko iznenađenje putnika, odbih da uzmem učešća u jelu.
U razgovoru za vreme večere saznah još neke pojedinosti o prošlosti doktorovoj, koje zajedno sa onim što sam već znao, učiniše da se jako zainteresujem za ovoga valjanog naturalistu. Dotle nisam verovao, da se čovek takvog karaktera može naći u društvu ovakvih lovaca. Neke pojedinosti, kada tada čuh, objasniše mi ti anomaliju. Od se zvao Rajhter, Fridrih Rajhter. Kako je bio rođen u Štrasburgu, vršio je dosta uspešno lekarsku dužnost u tom gradu zvona. Ljubav prema nauci, a posebito prema botanici, odvela ga je daleko od njegovog boravka na obalama Rajinkim. Beše otputovao u Ujedinjene Države; odatle se beše uputio najudaljenijim zapadnim predelima, da bi klasifikovao floru ovih izgubljenih zemalja. Proveo je više godina u velikoj Misisipinoj dolini; i pridruživ se jednom karavanu iz Sen-Luja, došao je i preko prerija do oaze Nju-Meksike. U svojim naučnim izletima duž Deliorta, on je sreo lovce ljude, i zaveden ukazanom mu prilikom, da zagleda u predele, koje još nisu posetili ljubitelji nauke, ponudio se, da prati četu. Ova je ponuda oboručke prihvaćena zbog usluga, koje je on mogao učiniti kao lekar; i, već dve godine, on je bio u njihovom društvu, deleći njihov umor i njihove opasnosti. Beše preturio preko glave mnogo opasnih avantura, često u oskudici, gonjen ljubavlju prema svojoj omiljenoj nauci, pa možda i svojim triumfom, koji će mu prirediti jednog dana evropski naučnici, kada bude objavio dotle nepoznatu floru. Jadni Rajhteru! Jadni Fridrče Rajhteru! to je bio san sna; nije mu bilo suđeno da se ispuni.
Svrši se najzad naš obed, koji zalismo bocom vina El-Pazo-a. U logoru beše u izobilju toga vina kao i mticky de Taos; a vesela vina koja nam doniraše da lovci mnogo i trošahu ovo poslednje piće. Doktor istrese svoju veliku lulu, Gode naloži neku malu peć od crvene zemlje, dok ja i Segen pripalismo cigare.
— Ali, reci mi, upitah Segena, koje taj Indijanac? Taj što je izvršio ono strahovito, vešto gađanje na…
— A! Sunce; to je Koko.
— Koko?
— Da, iz plemena Marikopasa.
— Ali to mi ništa više ne kazuje no ono što već znam. To sam već znao.
— To ste znali? a ko vam je kazao?
– Čuo sam kad je čiča Rube rekao svom prijatelju Gareju.
— A! tako je, on mora da ga poznaje.
I Segen ućuta.
— Nego? rekoh, želeći da o tome više saznam, ko su ti Marikopasi? Nikad nisam o njima slušao da govore.
— To je jedino slabo poznato pleme, jedan narod čudno sklopljen. Neprijatelji su Apaha i Navara. Zemlja im se nalazi više Gila. Oni su došli sa obala Mirnog okeana i Kaliforniskog mora.
— Ali, kako bar izgleda, ovaj čovek je veoma obrazovan. Govori engleski i francuski isto tako dobro kao vi i ja. Izgleda talentiran, inteligentan, uglađen. Jednom reči, to vam je plemić.
— Sve je to što vi rekoste.
— Ne mogu da razumem…
— Objasniću vam, prijatelju. Taj je čovek dobio obrazovanje u jednom najslavnijem evropskom univerzitetu. On je mnogo putovao, i možda je prešao više raznih zemalja no iko od nas.
— Ali kako je to mogao! jedan Indijanac!
— Pomoću jedne sile, koja je često dozvolila ljudima bez lične vrednosti (a Sunce se ne ubrojava u te) da izvrše vrlo velike stvari, ili bar da izgledaju da su ih izvršili pomoću — zlata.
— Pomoću zlata? od kuda mu toliko zlato? Ja sam uvek slušao gde govore da ga ima vrlo malo kod Indijanaca. Beli ljudi su im pograbili sve što su nekada mogli imati.
— To je istina, u opšte, a istina je i posebice, za Marikonase… Bilo je vreme kada su oni imali ogromne količine zlata kao i bisera, sabranog u dnu Crvenoga mora. Svega toga blaga nestalo je. Prečasni oci jezuite mogu vam reći kojim putem je otišlo.
— Ali taj čovek? Sunce?
– To je jedna poglavica. Nije upropastio ove svoje blago. Ima ga još dosta za svoje potrebe; nije on od tih koji se daju prevariti. Ne; on je video sveta i naučio vrednost toga sjajnoga metala.
— Ali, da li je i njegova sestra dobila isto obrazovanje koje i on?
— Ne; sirota Luna nije napustila divljački život; ali on ju je naučio mnogo čemu. Bio je odsutan više godina i od pre kratkog vremena ponovo se pridružio svome plemenu.
— Čudna su im imena. Sunce! Mesec!
Nadenuli su im ih Španjolci iz Sopore; ali to je samo prevod njihovih indijanskih imena. Oma su vrlo obična na granicama.
— Od kuda su oni ovde? Uputih ovo pitanje ustežući se malo, misleći da tu ima nekakva osobena razloga, koji mi se ne može reći.
— Prvo, odgovori Segen mislim iz blagodarnosti prema meni. Izbavio sam Sunce iz ruku Navajaca, kad je bio dete. Možda ima još kakva druga razloga. Ali, pričekajte, nastavi on izgledajući da hoće da izmeni razgovor, upoznaćete se sa mojim prijateljima Indijancima. Bićete drugovi neko vreme. To je obrazovan čovek; zanimaće vas. Pripazite na srce, kad budete kraj divne Lune.
— V ćentije! Idite u šator poglavice Koka i zamolite ga da dođe s vama da popije čašu el paso-a. Recite mu da dovede sestru sa sobom.
Sluga brzo ode kroz logor. Za vreme njegova odsustva mi se razgovarasmo o čudnom Indijančevom gađanju.
— Ja nikada nisam video, reče Segen, da se gađa a da kuršum ne projuri kroz nišan. Ima nečega tajanstvenoga u tom gađanju. Udar mu je nepromašiv, a izgleda da zrno upravlja po njegovoj volji. Treba za to imati u mozgu neku vrstu principa za upravljanje, nezavisna od jačine poriva i moći vida. On i još jedan drugi su jedini u kojih ja znam tu osobenu moć.
Ove poslednje reči Segen izgovori tako kao da ih sam sebi govori; pošto ih reče, on prićuta nekoliko trenutaka, izgledajući zamišljen. Pre no što nastavismo razgovor, Sunce i njegova sestra uđoše u šator, i Segen nas predstavi jednom drugom. Malo posle, Sunce, doktor, Segen i ja upustismo se u živ razgovor.
Ne razgovarasmo ni o konjima, ni o puškama, kožama, ratovima, krvi, ni o čemu što je imalo veze sa užasnim imenom logora. Diskutovasmo o naučnom predmetu, koji se nije ticao rata, već botanike: o odnosima familija raznih vrsta kaktusa! ja sam izučavao tu nauku, pa ipak videh da manje znam od svakoga od ove obojice mojih sagovornika. Odmah time bih začuđen, još i više docnije kad razmislih o tome, prosto s toga što se takav razgovor vodio među nama, na ovome mestu, u prilikama u kojima mi besmo. Puna dva sahata mi ostasmo sedeći mirno, pušeći i razgovarajući o istom predmetu. Dok se time zanimasmo, je posmatrah, kroz šatorsko platno senku nekog čoveka. Pogledah napolje, što mi to na ovom mestu beše mogućno a da se ne dignem, i poznah, na svetlosti koja izlazaše iz šatora, jednu lovačku bluzu sa vezenom kesicom za lulu, koja visi ni grudima.
Luna seđaše kraj svoga brata, šijući debele đonove na jednim opancima. Primetih, da izgledaše zabrinuta i s vremena na vreme bacaše pogled van šatora. U najvećem jeku naše diskusije, ona se mirno diže, bez ikakva izgleda pritvorstva, i izađe. Posle jednog trenutka, ona se vrati, i ja primetih da joj u očima svetljaše ljubavni žar, kad ponova sede za posao. Najzad nas Sunce i njegova sestra ostaviše i malo za tim, Segen, doktor i ja umotani u pokrivače, predadosmo se snu.
(nastaviće se)