Bilo je vremena, kada je rat, koji se vodio između dve države bio čisto njihova stvar; drugi se nisu mešali, niti ih se šta ticalo, koliko će rat da traje, kako će da se vodi i i ko će na kraju da pobedi. Danas je sve to drukčije. Interesi sviju država tako su isprepletani, tako se dodiruju, sukobljavaju i ukrštaju ne na jednom mestu, već svuda, na sve strane, da svaki, ma i najmanji zaplet na jednoj tačci zemljine kugle odmah odjekne u svima zemljama, povlačeći za sobom čitav niz drugih zapleta i u ekonomnom i u političkom pogledu. Zemlja je danas manja, no što je nekad bila.
Pre sto-dvesta godina rat na Krajnjem Istoku nikoga ne bi mnogo interesovao. Meseci bi čitavi prošli, pro no što bi se za njega i saznalo. Danas, otkako je telegraf razasuo svoje mreže preko celog sveta, a železnica opasala ceo krug, rastojanja više nema niti daljine. Sve je blizu, sve je na domaku. Kad puške pa jednom delu osveta pripucaju, to odmah odjekne i u najmanjem, najskrivenijem kutiću; svaki se odmah žurno sprema, jer zna, da i on može biti uskoro pozvan, da oružjem brani svoje interese i svoja prava.
Za nas Srbe mnogo bi bolje bilo, da rusko-japanskog rata nema; to već i deca i vrapci s krova znaju i govore. U teškim prilikama, u kojima se mi nalazimo otkako je maćedonsko pitanje postalo akutno, antagonizam ruskih i austrijskih interesa na Balkanskom Poluostrvu pokraj sviju sporazuma, ipak nam je do nekle bar davao garancije, da naša prava i zahtevi neće biti tako olako povređeni. Angažovanje Rusije u rat s Japanom pokvarilo bi tu, ma i prividnu ravnotežu. Austrija, koja nema kolonijalne politike, niti u opšte kakve druge spoljne politike do balkanske, već odavno iščekuje taj momenat, kojim bi joj potpuno odrešio ruke.
Taj momenat nastupiće kad prvi top pukne u Japanskom moru. Austrija samo na to čeka i predviđajući još poodavno da će do toga doći, ona već skoro godinu dana sprema sve za svaki slučaj. Popustljivost njezina u Hrvatskoj, Bosni i Vojvodini, kojoj smo se mi radovali, naivni kao što nas je Bog stvorio, čim se tiče pitanja u kojima treba hladno misliti u energično raditi, ta popustljivost očito pokazuje, da se Austrija sprema za spoljnu akciju i da zbog toga hoće da osigura pozadinu. Ona popušta samo onda, kad zna da će u skoro biti upletena u kakvo ratno preduzeće; sve koncesije koje je dala raznim narodnostima, koje žive u njoj, dala ih je samo pod pritiskom spoljnih zapleta. S tim treba da smo načisto.
Tako je Austrija evo dočekala trenutak da sama, bez kontrole i bez obzira na druge sile, može da radi na Balkanu. Maćedonsko pitanje, koje se toliko povlači, daje joj zgodan izgovor, da učini ono, što do sad nije mogla i nije smela da učini. Vojska, koju nagomilava u Hrvatskoj i Bosni pokazuje, da nije voljna da propusti ovu zgodnu priliku, na koju je tako dugo čekala. Pitanje je sad, šta treba da radimo mi.
Ko hoće trezveno da misli lako će naći odgovor. Pošto poto mi se moramo starati, da se rešenje maćedonskog pitanja odugovlači sve dotle, dok Rusija opet no dobije slobodne ruke u Evropi. A kako to neće biti odmah, to moramo gledati, da se u Maćedonija na proleće održi mir. Ustanak, koji se pri svom bugarskom odricanju sprema, išao bi protiv naših najbitnijih interesa; Austrija bih odmah ulučila priliku da uvodi bajagi red, da se i sama umeša na našu i bugarsku štetu. Mi moramo stoga ceo naš uticaj koji imamo na naše sunarodnike u Staroj Srbiji i Maćadoniji da upotrebimo na to da se ustanak spreči. Reformnu akciju velikih sila, koju je naša država do sad zvanično potpomagala, mora od sad i naše javno mnjenje da potpomaže. Ništa drugo ne treba tražiti, do da Turska obećane reforme uvede. A ako ih ne htedne ili ne mogadne uvesti, mi ipak moramo ćutati. Ćutati moramo u svakom slučaju, ma šta Turska radila, sve dotle, dok Rusija opet ne bude imala vremena da i na nas pogleda.