Moto: Quem dil oderunt paedagogum fecerunt
(Svršetak)
Bilo je i takvih koji nisu poricali važnost škole i nauke, ali su želeli da do svrhe što prečim putem dođu. Sistem ruskog učitelja beše im preopširan, i u tome možda imahu, nešto i pravo. „Kad naši popovi, koji nisu učili škole govore besede naizust, što i učitelj svoje učenike ne uči tome? Što će im gramatika? Zar ne bi bolje bilo da im piše predike, pa da im dâ da ih uče naizust, nego da uče: moj, tvoj, svoj – on, ona, ono. To mi i bez gramatike znamo.“ Želje ovih kudilaca Maksimovih bile su dosta detinjaste, to je istina, ali strah od gramatike Meletija Smotrickoga, iz koje su karlovački đaci učili, delimo i mi.
Jedini zaštitnik Suvorova beše mitropolit. Njemu se on i jadao. Ali mu on nije mogao uvek pomoći. on je imao i sam mnogo glavobolja sa bečkim dvorom, svaki čas je odlazio u Beč i tamo se poduže bavio da odbrani narodne privilegije od raznih podvala i smicalica. Kad bi se odande vratio, žurio bi se u Beograd ili na koju drugu stranu svoje eparhije. Suvorov ostajaše tada sam u sredini koja mu beše protivna. Jednom prilikom je tako mitropolit žureći se iz Karlovaca, ostavio svome protosinđelu Vasiliju Dimitrijeviću da bude na ruci Suvorovu oko uređenja škole. Škola je bila vrlo teskobna, učenici nisu imali gde da sede. Trebaše sad da se izvede ono što je Suvorov već tri godine tražio, da se škola dozida i proširi. Protosinđel se nije ni maknuo. Kad se Suvoj nađe na nevolji, pomože se sam. Skupio je sa svojim učenicima nešto novaca, sam proširi prostorije školske koje su bile na potoku, otprilike tamo gde je sada karlovačka gimnazija, i namesti skamije. Kad se posle potužio mitropolitu, nije ovaj protosinđelu ništa rekao, jer je nabrzo posle toga izabran za episkopa budimskog.
Sad je protosinđel kao vladika pokazao srce za učitelja Maksima. Mitropolit ostavi novome vladici da zađakoni i zapopi nekoliko njih. Ovaj je birao takve koji nisu imali školu i jedva su dobro znali „Oče naš“, a jednome đaku Suvorova je rekao: „Ako ostaviš školu, ja ću te zađakoniti.“ I ovaj se, naravno, odma izgubio iz škole. To je tako demoralisalo ostale đake, da su većina ostavili školu.
Kad su tako više vlasti postupale, nije čudo što je Suvorov imao malo autoriteta među đacima. Kad je kome rekao koju oštriju reč, ovaj bi odgovorio: „Ja ću baciti gramatiku, pa ću otići za drugima.“ Mnogo je smetalo Maksimu i to, što nije nikako mogao da nauči govoriti srpski jezik, koji je on, zbog mnogih varvarizama koji su se onda upotrebljavali u običnom govoru, nazivao „vengro-turecko-nѣmeckій-serbskій“. [A onda] je svom snagom nastojao, da mu se đaci, oduče od srpsko-slovenskog čitanja crkvenog jezika i da nauče ruski izgovor. I ovo je umnožavalo opoziciju njegovoj školi.
Ali jadi Maksimovi ne bi bili savršeno učiteljski, da ih nisu krunisale i materijalne neprilike i kubure. Maksima je poslao u Karlovce, po naredbi carevoj ruski sinod, on se smatrao kao ruski činovnik i beše mu određena, plata od 200 rubalja na godinu. Ali je ta plata vrlo neuredna, a u Karlovcima u to doba beše velika skupoća. Već se prve godine beše jako zadužio, a posle od duga nije mogao ni glave dići. Pisao je sinodu i molio – godinama nije dobivao platu. Mitropolit mu je davao, upravo morao dati, stalnu pripomoć, a povrh toga mu je često i pozajmljivao. Pa pored svega toga je 1728. morao prodati svoje knjige, da bi mogao živeti sa svojom porodicom, a pomalo je skupljao i među svojim učenicima. „Ves sam so vseju familiju (prodati uže nečego) počti gol“, piše jednom, „voju bo privezenuju odeždu iznosil.“ Više puta je i pobolevao, umirala mu deca, zadužio se u apoteci – prosto kubirio je kao đavo.
Pa nije ga mimoišla sasvim ni sudba Lackova. Tuži se jednom prilikom, otkada je u Karlovcima, da je morao osim „učiti i školi ustrojati“ biti i „dvornik dvora školinogo i domu vladika škol“ – i sluga i domaćin u školi; sam je morao otvarati i zatvarati škole.
Tako je tavorio još kojekako ovaj prvi srpski uča za života mitropolita Mojseja. Onaj koji je u svojoj oporuci ostavio u amanet Srbima ovo: „Vi sami vidite, kako smo bez učenja poraboćeni od mnogih naroda, jer mudri vladaju nad neiskusnim, a učenje je svagda duši svetlost i daje snagu“ – nije mogao pustiti da u očajanju propadne marljivi i savesni Maksim. Ali posle mitropolitove smrti se više nije moglo izdržati. Godine 1731. avgusta 30. već je Maksim Suvorov u Beču, da traži sredstava za povratak u Rusiju.