(Pogubljen 29. januara 1804)
Kada je samovolja i razuzdanost degenerisane turske rase pretila da zbriše i poslednje ostatke nekadašnje naše slave i veličine, kada se držalo kada je utrnula svaka zdrava misao u srpskom narodu, kada je sva milošta za Srbe bila u turskom nožu i jataganu i sva čednost umirala pod razvraćenim pogledima àgà i begova – tada se na obzorju prošloga veka poče sve jače da budi narodna svest o slobodi i svojim pravima, sve snažnije poče da sniva zanosna ideja o oslobođenju, i naši dedovi, prkoseći čak i smrti, telesima svojim građahu bedeme o koje će da se krši sva obest i gospodstvo turskih gospodara. Zatočnici slobode ginuli su bez straha, sa smehom na usnama, ni najgroznija mučenja nisu bila kadra da pokolebaju njihove čelične duše, oni su umirali, ali tvrdo verujući da će iz njihove krvi ponići sloboda sinovima njihovim.
Ravno je sto godina od toga doba, kada je zakon i pravica za Srbe ležala u kocu i turskom topuzu, od dobi, koje se smatra kao najsvetlije u novijoj povesnici našoj. Čim je potpuno sazrela narodna svest o slobodi, odmah se javlja čitava povorka heroja koji su sa najvećim samopregorevanjem boraše za slobodu, pa ako je za nju trebalo i umreti, i umirali su bez java. Njine su glave jedna za drugom kitile raskošne konake paša i vezira, njihova je krv natopila svaku stopu ove zemlje, ali je i njihovo požrtvovanje bodrilo poslednike na istrajnost u borbi za slobodu.
⁂
Jedan od tih boraca narodnih, koji je stoički sačekao dosuđenu mu nepravdu, jeste i Hadži Ruvim, koji je u današnji dan pre sto godina smrću svojom posvedočio koliko voli svoj rod.
Hadži Ruvim rođen je u Babinoj Luci, oko godine 1744. Još kao dete bio je gonjen od turskih subaša, zbog kojih se morade kriti po manastirima, gde je se i izučio knjizi. Poznije se zapopi i oženi, no žena mu posle kratkog vremena umre. Pošto je ostao bez žene, on ode u manastir Bogovađu te se zakaluđeri i već 1795. postane arhimandritom. Godine 1802. zavada sa prnjavorskim subašom primora ga da pobegne u Studenicu i zatim u Svetu Goru, ali se iduće godine odmah vrati, jer mu dosadi potucanje po svetu. Čim knez Aleksa Nenadović ču da se povratio, on mu poruči da se brzo ukloni, no Ruvim mu ovako poruči: „Kažite vi Aleksi neka sad beži on, a ja sam dosta bežao i skitao se. Ne zna Aleksa šta je to tuđa kuća i tuđa zemlja.“ Kada nasta 1804. godina, a s njom i sva ona dahijska zverstva: mučenje i sakaćenje nevinih ljudi, okivanje i bacanje u tamnicu svakoga ko bi bio ma i najmanje opasan po dahijski rahatluk, zao udes ne mimoiđe ni Hadži Ruvima. Došavši u Beograd na molbu Cepigrabića hajduka da umoli dahije za jednog čoveka koji nevino trune u beogradskim tomrucima, ni on više ne iznese glave odatle. Čim im pade u ruke dahije ga podvrgoše najstrašnijim mukama, usijanim klještima čupahu mu meso sa prsiju samo da bi priznao zašto ga okrivljuju i teretio nevine ljude, ali on je ladno i bez jauka sve izdržao, ne pustivši da preko njegovih usana, pređe ma i jedna reč klevete. Kad Turci uvideše da ovo ništa ne pomaže i o kakvom čoveku imaju posla, rešiše da ga se brže kurtališu, i 29. januara 1804. poprska srpsku zemlju njegova mučenička krv.
Hadži Ruvim je jedna od prvih, od najskupljih i najdragocenijih naših žrtava. Iz krvi njegove i njegovih drugova i ponikla je sloboda koju mi danas uživamo.
Neka mu je slava!