(Nastavak.)
Još jedna stvar zadavaše nam brigu, besmo potrošili gotovo svu spremljenu hranu, te uvidesmo da nam ne ostaje ništa drugo, do da jedemo sirove pinonske orase. Nismo smeli naložiti vatru da ih pečemo: Indijanci su osećali dim još iz veoma velike daljine. I treći dan stiže, a pokoj na severnoj strani horizonta još ničim ne bi poremećen. Hrana nam beše sva utrošena i glad nas već počinjaše mučiti.
Orasi no behu dovoljni da je utole. Divljači beše u izobilju kraj izvora i na preriji. Jedan između nas predloži da se spusti kroz vrbino šiblje i ispali na jednu antilopu ili prugastu damu. Ove životinje pojavljivahu se u stadima svud ono nas.
— To je veoma opasno, reče Segen, psi bi osetili krv. To bi nas moglo odati.
— Je vam mogu nabaviti jednu životinju, a da ne prolijem ni jedne kapi krvi, reče neki meksikanski lovac.
— Kako to? upitasmo svi zajedno.
Lovac pokaza „svoj „konopac s olovom na kraju za hvatanje životinja.
— A vaš trag? Noge će vam ostaviti velika udubljenja u zemlji za vreme hvatanja.
— Moći ćemo ih izbrisati, kapetane, odgovori lovac.
— Pokušajte dakle, reče vođa, pristajući na to.
Meksikanac odreši konopac sa sedla, i uzev sa sobom jednoga druga, uputi se izvoru. Oni se spustiše kroz vrbljak i zasedoše za busiju. Mi ih praćasmo pogledom sa vrha stene.
Ne prođe ni četvrt sata od kako su oni tu stali, a mi opazismo jedno čitavo stado antilopa gde se približuju, dolazeći sa livade. Ona se pravo uputiše izvoru idući jedna za drugom, i u skoro stigoše do vrba gde lovci behu zaseli. Tu se naglo zaustaviše podigoše glave, udišući vazduh. Osetile su opasnost; ali beše suviše dockan za onu, koja iđaše napred.
— Konopac je pružen, viknu jedan od nas. Mi opazismo zavežljaj gde proleti kroz vazduh i pade na predvodnicu stada. Stado se obrte, ali već uže 6eše obavijeno oko vrata prvoj u stadu, koja poskočivši dva tri puta, pade na bok i osta nepomična. Lovac izađe iz vrbljaka, i natovariv mrtvu životinju na rame, vrati se natrag. Drug mu pođe za njim utirući tragove njegovih, a i svojih nogu. Posle nekoliko trenutaka oni već behu među nama. Antilopnu oderasmo i pojedosmo živu onako krvavu.
Naši konji, izgladneli i izžedneli, primetno opadahu. Nismo smeli često ići na vodu, premda naša smotrenost beše sve slabija što vreme više prolazaše. Vešti lovac uhvati nam još dve antilope. Četvrte noći od našeg dolaska beše jaka mesečina. Indijanci često hode pri svetlosti mesečevoj, a naročito kad idu ratnom stazom. Mi smo stražarili noću kao god i danju, a ove noći ogledasmo u većoj nadi do sad. To beše tako lepa noć! svetla, tiha, blaga. Ne prevarismo se u očekivanju. Oko ponoći, straža nas probudi. U daljini, na severu, opažale su se neke crne prilike, koje se kreću. To su mogle biti i divlje životinje. Te nam se prilike približivahu. Svaki od nas pruža pogled daleko niz zastirku od srebrnaste trave, pokušavajući da probije atmosferu. Vidimo da se nešto svetli, to je, izvesno, oružje, — konji; — konjanici, — to su Indijanci!
— Oh! Bože! mi smo ludi! Ako nam konji zaržu?…
Jurnemo za vođom niz brdo, između stenja i drveća i stignemo do čete, gde nam konji behu privezani. Možda je i suviše dockan, jer konji čuju jedni druge u daljini od nekoliko milja, a sada se i najmanji šum prenosio daleko kroz mirnu atmosferu ovih visoravni. Stigosmo u caballada-u Šta čini Segen? On je odrešio pokrivač, koji mu je stajao iza sedla i njime uvija glavu svoga konja. Mi radimo po njegovom primeru, ne govoreći ništa, jer razumemo da se nema šta drugo činiti. Posle nekoliko minuta, besmo ponova u sigurnosti i popesmo se na svoje opservaciono mesto.
Bili smo stigli na vreme, jer čim stigosmo na breg, čusmo uzvike Indijanaca, phoump, fhoump kopita na čvrstom zemljištu [razni]: a s vremena na vreme rzanje konja javno nagoveštavaše da njini konji osećaju blizinu vode. Oni koji predvođahu, uputiše se izvoru, i mi opasizismo dugi niz konjanika koji se pružaše do najuglednije tačke na horizontu. Oni se još približiše, te mogasmo raspoznati barjačiće i sjajne vrhove njihovih koplja. Vidimo takođe polu-naga koja se svetle pri mesečevom zraku. Posle nekoliko trenutaka, oni koji iđahu napred, stigoše do džbunja, zaustaviše se, pustiše konje da se napiju vode, a zatim, učinivši polukrug kasom odjuriše do sredine prerije, im tu skočiše s konja i odsedlaše ih. Bilo je jasno da su nameravali tu prenoćiti. Oni tako defilovahu gotovo čitav sahat dok se dve stotine ratnika ne skupi na ravni pred našim očima.
Posmatrasmo im svaki pokret. Ne bojasmo se, da će nas videti. Tela nam behu skrivena iza stena, a lica maskirana lišćem pinonskog drveća. Lako smo mogli videti i čuti sve što sv zbiva, jer divljaci ne behu udaljenu od nas više od trista jardi. Oni prvo privezaše svoje konje za kolje, pobodeno u krug daleko u livadi. Tu je trava bila duža i gušća no u blizini izvora. Zatim okidoše konjske opreme, koje su se sastojale iz uzda od dlaka iz grive, kožnih pokrivača i sivih medveđih koža. Malo je njih imalo sedla. Indijanci nemaju običaj njime da se služe pri ratnim pohodima. Svaki čovek pobode svoje kolje u zemlju, i stavlja, kraj štita, luk i strelu, a sam se pruža na vuneni pokrivač ili životinjsku kožu, koja mu služi ujedno i kao postolja i kao šator. Koplja, uređena na preriji, sačinjavaju front od nekoliko stotina jardi i, u trenutku, logor im je smešten tako lepo i pravilno da bi mogao posramiti i najstarije trupe. Logor im je podeljen na dva dela; odgovarajući dvema grupama: Apaha i Navaja. Poslednja je grupa znatno manja i najudaljenija je od nas. Čujemo tresak njihovih tomahavki, kojim zakučuju grane s drveća iz česte na podnožju brega, i vidimo ih gde se vraćaju u dolinu, noseći svežnje koje skupljaju na gomile i pale. Uskoro se mnoštvo vatri zasvetli u noći. Divljak posedaju unaokolo i spravljaju večeru. Raspoznajemo im boje, kojima su išarana lica i gole grudi. Ima ih raznovrsnih: jedni su bojadisani crvenilom, kao da su se u krvi kupali; a drugi su opet crno obojeni. Jednima je polovina lica bela, a polovina crvena ili crna. Neki su označeni kao lovački psi, drugi opet prugasto išarani kao zebre. Obraza su im išarani figurama raznovrsnih životinja: vukova, pantera, medveda, i drugim gadnim jeroglifima, jako osvetljenim silnim plamenom borova drveća. Po neki nose crvenu ruku naslikanu na srcu; a veliki broj izlaže kao devizu mrtvačke glave ili kosti ukrašene. Svaki od njih prisvojio je simvol, koji odgovara njegovome karakteru.
Ali šta je to? Sjajni šlemovi od bakra i čelika, sa nojevim perjem! Takvi ukrasi glave u divljaka? Od koga li su to uzeli? Od Nihuahuskih oklopnika. Jadnici, morali su […] pri kakvom susretu sa ovim pustinjskim kopljanicima.
U pola pečeno meso na ražnjevima od vrbova drveta pršti na vatri; Indijanci bacahu u pepeo pinonske orase i otud ih izvlače vruće, pečene; pale svoje lule od tvrde zemlje i puštaju oblake dima. Prave pokrete pričajući jedni drugima svoje krvave avanture. Čujemo ih kako viču, ćeretaju i smeju se kao pravi lakrdijaši. Koliko se oni razlikuju od šumskih Indijanaca! Čitava dva sahata pratimo im svaki pokret i slušamo ih. Najzad, ljudi koji su određeni da čuvaju konje, upućuju se caballada-i; Indijanci,jedni za drugim, prostiru životinjske kože, umotavaju se o svoje pokrivače u predaju snu. Plamenovi prestaju svetleti, ali, pri mesečevoj svetlosti možemo raspoznati pružena tela divljaka. Bele prilike kreću se u njinoj sredini; to su im psi, koji pribiraju ostatak večere. Malo danje na livadi, konji su još budni i kreću se. Čujemo bat njihovih kopita, koje lupaju o zemlju, i šuštanje guste trave pred zubima im. Mestimice opažamo formu uspravna čoveka: to je straža kaballada.
U škripcu
Tada se moramo pobrinuti za sebe. Opasnosti i prepreke kojima besmo okruženi izađoše nam pred oči.
— Da divljaci ne misle ostati ovde da love?
Ta misao kao da najedanput pade na um svakome od nas, te izmenjasmo tužne i nespokojne poglede.
— To nije nemoguće, reče Segen lagano, ozbiljnim tonom; vidi se da nisu snabdeveni mesom; a kako bi oni bez toga mogli zagaziti u pustinju? Oni će loviti ovde ili malo dalje. A za što ne ovde?
— Ako je tako, onda smo u lepoj klopci! reći će jedan lovac, pokazujući ulaz u klanac s jedne i breg s druge strane. — Kako ćemo izaći odavde? To bih zaista voleo znati.
Oči nam pratiše gestove onoga koji govoraše. Pred ulaskom u klanac, na sto jardi razdaljenja od stena koje zakrčuju put, opazismo red indijanskog tabora. A još malo bliže beše jedna straža. Ne bi se mogao pokušati da se izađe, i kad bi straža zastala, da se ne izloži sukobu s psima, koji gomilama šunjahu po logoru. Iza nas, breg se uzdiže uspravno kao kakav zid. Ne moguće bi bilo preći ga. Zaista, besmo u škripcu.
— Carrai! uzviknu jedan čovek, pa ćemo ovde skapati od gladi i žeđi ako oni ostanu da love!
S nama će pre biti svršeno, odvrati neki drugi, ako im se prohte da uđu u klanac!
Ta se pretpostavka mogla ostvariti, i ako je imalo malo izgleda na to. Klanac ulaziše koso u breg i svršavaše se bedemom od stena. Ništa nije moglo privući neprijatelje da pođu ovim pravcem sem pinonskih orasa. A zar ne bi mogao ovamo doći koji od njihovih pasa, vrebajući divljač, ili osećajući naše konje? Sve je to mogućno i svaka od ovih pretpostavki zadavala nam je strah.
— Ako nas ne pronađu, reče Segen, pokušavajući da nas razuveri, moći ćemo živeti jedno dva dana od oraja. Kad oraja bude nestalo, ubićemo jednoga konja. Koliko vode imamo?
— Imamo sreće, kapetane, vedrice su nam gotovo pune.
— Ali jadne naše životinje? Nećemo ih imati čime napojiti.
Ne treba se bojati žeđi do god imadne ovoga, reče Sunce, gledajući u zemlju i pokazujući nogom neko kolosalno okruglo telo koje je raslo među stenjem: to beše s ferondni kaktus. Pogledajte reče on, ima ih stotinama. Ceo svet razume šta je Sunce hteo reći, i zadovoljni pogledi zadržaše se na kaktusima.
— Drugovi, reče Segen, ništa nam ne pomaže što očajavamo. Neka spavaju oni koji mogu zaspati. Dovoljno je samo da stavimo jednu ovde. Hajte, Sanže. I vođa pokaza u dnu jaruge jedno mesto, sa koga se moglo nadgledati ulaz.
(nastaviće se)