Da ućutkaju sve, da razore, da poruše, da popale celu zemlju, da ubiju misao o slobodi, da potuku prve ljude, da ceo narod načine crnim robljem — rešiše u ove dane pre sto godina dahije u turskom pašaluku, Srbiji. I ućutkaše, razoriše, porušiše, popališe, potukoše sve, a srpski narod ipak robljem ne napraviše.
Na današnji dan, na Tri Jerarha, ravno pre sto godina hteli su ubiju i onoga, koji im je najopasniji bio. Napali su ga u njegovoj kući, iznenada, ali ga ne mogadoše ubiti. Sami izginuše, a on, Karađorđe, ode u planinu i otpoče onu veliku, očajnu borbu, iz koje je docnije nikla slobodna Srbija.
Karađorđe i ostali, koji su tada vodili narod, izgledaju nam danas kao titani, koje ne možemo da razumemo. Ustati golih šaka, bez spreme i bez prijatelja protiv turske sile onoga doba, čini nam se danas vratolomno preduzeće, koje je moralo da propadne. Mi ne možemo da razumemo, kako su se ti ljudi mogli na tako što i da reše, kako su mogli na tako što i da pomisle. Za sto godina novog života mi smo postali neodlučni, suviše hladni i suviše mirni. Pri svakom preduzeću mi više pomišljamo na opasnosti koje nas čekaju, no na uspeh, koji bismo istrajnošću i bezobzirnim delanjem mogli da postignemo. Mi u opšte ne umemo više da se nadamo. Kad se nađe neko da govori o boljim danima, lepšoj budućnosti, većoj Srbiji, mi mu obično odgovaramo, sležući ramenima, da je sve to samo pust san, da ništa ne možemo da učinimo, da smo suviše slabi i suviše mali. Suviše mali? Slabi? A zar nas je pre sto godina više bilo, onda kada se Karađorđe digao na Turke? Zar su oni bili jači? I jesu i nisu. Nisu, zato što ih je manje bilo i što nisu znali jedni za druge; jesu, beskrajno su bili jači no mi, zato što su više verovali u sebe same i što su umeli da se nadaju.
Energija iščezava, nestaje pouzdanja. Sve je utrnulo, odvugnulo, omekšalo, olabavilo kao da nismo više isti narod i kao da nas ne čeka oganj, koji preti sve da nas proguta. Ako hoćemo da živimo, moramo drukčiji da budemo no što smo danas, da budemo onakvi, kakvi su bili oni, koji su pre sto godina na današnji dan, bez dugog razmišljanja, bez kolebanja, bez oklevanja počeli da se biju, uzdajući se jedino u svoju snagu i u svoju pravednu stvar. Po broju se ne ceni veličina jednog naroda, već po hrabrosti kojom se bori i po uverenju da će živeti.