U jednom delu amerikanskog senatora Beverice o ulozi Rusije na krajnjem Istoku opisuje se ličnost carskog namesnika, admirala Aleksejeva ovako: „On čini utisak skoro abnormalne živahnosti. Njegov je život posvećen s mladićskim oduševljenjem podizanju moći Rusije. Ima mu oko 50 godina, a pun je nervozne energije. Korak mu je nešto žurajiv. Svaki pokret tog čoveka pokazuje da je neobično odlučan, a to mu se vidi iz govora. Držanje mu je, čak i kad se zabavlja, puno napregnute pažljivosti. Aleksejev je u svemu dobro obavešten, vrlo je otvoren čovek ine usteže se da svoj odgovor tačno formuliše i pravu istinu kaže. On je neobično vredan čovek i radi po vas dan, a često provodi i cele noći u radu.“
Tako ga opisuju jedni. Drugi, naročito ruska opoziciona štampa, napadaju ga žestoko od kako je postao vice-kralj Mandžurije. Prebacuju mu, da je na to visoko mesto došao jedino protekcijom dvorske kamarile, u kojoj ima mnogo prijatelja; tvrde da je kao admiral nesposoban, a, kao političar brzoplet.
Pozitivno se dakle za sad ništa ne može znati. Tok rata skoro će nam pokazati, da li je bio dostojan visokog poverenja, koje mu je car ukazao.