(Nastavak.)
— Hajte, momci, reče treći, kupimo orase i častimo se.
Mi ga poslušasmo i pođosmo da tražimo orase. Na naše veliko zaprepašćenje uvidesmo da je ovo dragoceno voće dosta retko. Na zemlji i drveću nema ni toliko, koliko nam je trebalo da se ishranimo za dva dana.
— Do đavola! viknu jedan čovek, bićemo prinuđeni da uradimo na konje.
— To jest, mi imamo još vremena, čekaćemo dok ne budemo malo duvali u pesnice, pa da dođe do toga…
— Pristupa se deljenju vode jednom malom šoljom. Ne ostaje više ni kapi u vedricama, a konji nam trpe žeđ.
— Postarajmo se za njih, reče Segen, uzev ljuštiti jedan kaktus svojim nožem.
Svaki od nas to isto radi i skida mu bodlje. Neka sveža, smolasta tečnost teče iz raskinutog tkiva. Otkinemo zelene kugle kaktusa, baciv im kratki rep, i stavimo ih u čestu pred životinje.
Oni se halapljivo dokopaju sočne biljke, pršte joj pod zubima i gutaju joj sok i žilice. Tu nađoše i jelo i piće. Hvala Bogu! možemo se nadati da ih spasemo. Straže se neprestano drže, jedna na vrhu brega, druga na na ulasku u klanac. Ostali ostaju u klancu i traže po kosama pinonsko voće. Tako provedosmo prvi dan. Do neko doba noći Indijance vidimo gde se vraćaju iz lova. Vatre svuda gore, i divljaci posedali okolo, gotovo svu noć peku i jedu meso. Sutra dan dižu se vrlo dockan. To je dan odmaranja, meso visi o konopcima i oni čekaju da se provene. Lutaju po logoru, nameštaju uzde, ili pregledaju oružje. Poje konje i vode ih […] u zelenu travu.
Više od stotine njih sami peku velike komade mesa i jedu. To je beskrajna gozba. I psi im se dali na posao; glođu kosti. Prema tome, nemamo se bojati da će doći ovamo, dogod budu tako snadbeveni jelom. To nas malo okuraži. Celoga drugog dana greje jarko sunce i peče nas u suhom klancu. Toplota nam povećava žeđ, ali mi smo daleko od pomisli da se na to žalimo, jer će ona uskoro […] divljaka. Pred veče, tasofo počinje dobijati mrku boju […]. Još jedan takav dan, pa će biti dobro da se nosi. Voda nam je utrošena; sisamo sočno kaktusovo lišće, koje nas zalaguje, ali ipak ne blaži žeđ, glad se sve jače i jače oseća. Pojeli smo sve orase, najzad nam ne ostaje ništa drugo do da ubijemo jednog konja.
— Pričekajmo do sutra, predlože neki. Ostavimo još malo na sreću sirote životinje. Ko zna šta se može dogoditi sutra u jutru?
Ovaj predlog primljen je. Nema lovca koji ne smatra gubitak svoga konja kao najveću nesreću koja ga može snaći u preriji. Mučeni glađu, mi legosmo, očekujući dolazak trećega dana. U jutru, kao obično popesmo se na svoje opservaciono mesto. Divljaci se dižu dockan kao i prošloga jutra, poje konje i […] peku meso. Krvavo, sočno meso, koje se puši na žaru i prijatan mu miris, koji nam donosi povetarac toliko nam nadražuje glad, da je čini gotovo nesnošljivom. Ne možemo više izdržati. Treba da pogine jedan konj. Koji? Brdski zako će ga rešiti. Jedanaest belih i jedan crn šljunak stavljeni su u jedno prazno vedro, jedan za drugim priđosmo mu vezanih očiju. Ja drhćem, spuštajući ruku u sud kao da se to tiče moga života.
— Hvala Bogu! moj valjani Moro spasen je!…
Neki Meksikanac uzeo je crni kamen.
— Imamo sreće! uzviknu jedan lovac, debeo konj vredi više no mršava krava.
I zaista, konj, koga je sudba odredila da pogine, bio je mesnat. Straže su ponova postavljene i mi se upravljamo česti da izvršimo smrtnu presudu. Pažljivo se približuju žrtvi, privezuju je za jedno drvo i sapinju noge, dase ne bi mogla džilitati. Predlažu da joj ocede svu krv. Ciboleru je spremio svoj dugi nož; jedan čovek stoji tu blizu, spreman da odmah primi u vedro dragocenu tečnost, krv. Nekolicina, sa šoljama u ruci, spremaju se da pijačim krv nateče. Neki ne obični šum prekida nas. Pogledamo kroz lišće. Neka velika sura životinja slična vuku, stoji na kraju usta i gleda nas. Dali je to vuk? Ne; to je Indijski pas. Isvršenje naše namere obustavljeno je svaki se hvata svoga noža. Lagano prilazimo životinji; ali ona posumnja u nas, potmulo zamumla i otrča izlasku klanca. Mi ga pratimo pogledom. Čovek na straži, bio je baš gazda konja osuđena na smrt. Pas ne može izaći u dolinu, a da ne prođe kraj njega. I Meksikanac drži koplje napereno, gotov da ga dočeka. Životinja vidi da joj nema izlaza, okrene se i potrči natrag; potom, pribrav svu snagu, pokuša da prođe stražu. U istom trenutku strahovito zaurla. Probodena je kopljem. Mi pojurimo na mesto posmatranja, da vidimo da urlanje nije privuklo pažnju divljaka.
(nastaviće se)