Luda Mare
Hrabri roditelji pretrpeše junački dočekaše videti Iva kao diplomiranoga pomoćnika kapetanova.
I drugi je rastanak bio težak, ali je Ivo imao devetnajest godina, i krenuo se na put kao škrivam (pomoćnik kapetanov) pošto je proveo četrnajest meseca dok je ispit položio, i dobro se odmorio kod kuće, gde se sa njim i otac poslednjega meseca nalazio. Rastati se s detetom od četrnajest godina nežnim neveštim, i to rastati se prvi put, mnogo je teže bilo nego li se rastati sa mladim čovekom koji ide na more, ne kao početnih već kao izvežbani starešina.
Opet prođoše tri godine i Ivo položi ispit kapetanski za daleku plovidbu; beše mu tek o dvadeset i dve godine. Ko ji mogao opisati radost majčinu, kad bi pod ruku sa svojim mladim kapetanom, a s druge strane sa drugim sinom, kom beše sedamnajest godina, gordo šetala po ulicama svoga rodnog mesta?
Ova radost ne potraja dugo, jer dođe plačni dan rastanka, ne samo sa jednim sinom, već s oba svoja sina.
Po položenome kapetanskome ispitu, Ivo je sačekao tri meseca, dok je otac stigao kući. Nostromo Nikola, da bi po volji učinio svojoj Mari, bio je pristao da mlađi sin Marko uči gimnaziju, pa će s vremenom videti, što će sa njim. Ali Marko, s jedne strane, neprekidno moljaše roditelje, da ga puste na more, kamo ga je srce vuklo, a naročito od kako je video svoga brata, gde je postao kapetanom, a s druge strane Ivo je neprekidno majci govorio, da se samo na moru može postati čovekom, jer da oni neće moći dati dovoljno školovanja Marku, te će se morati celoga veka mučiti; otac koji u duši željaše da i drugi sin postane kapetan, potpomagao je oba sina i uspeše te majka pristane na njihovu želju.
Pošto ovi skupa provedoše dvadeset dana kod kuće, krenu se dva brata za Trst, da traže brod na koji će se ukrcati. Ivo će voditi brigu, da nađe dobar brod za Marka, koji beše mladićak zdrav i pametan; bio je svršio pet razreda gimnazije. Otac nikako nije hteo da se obojica zajedno ukrcaju; on beše iskusio muke imajući sina sa sobom, a i pomišljaše: Nedaj Bože nesreće, pa obadvi…
Ali ovu misao nije smeo saopštiti svojoj Mari.
⁂
Mari Nikolinoj stižu pisma redovno; poslednja tri primi slučajno jednog istog dana Nikolino iz Taganronga, Ivino iz Njujorka a Markovo iz Buenoajerosa.
Prošla je godina dana od kako je sama u svojoj kućici do obale. Ono tri godine dok je služila u varoši pre udadbe, naučila je pisati; predviđala je da će joj trebati za dopisivanje s pomorcima. Sada samoj, bila je najmilija zabava čitati pisma svojih milih pomoraca. Ona ne ide po kućama na rad; trošak je mali kod kuće, a dvojica pomažu. Marko štedi za sebe, da bi skupio za polaganje ispita škrivanskog.
Mare i ako u četrdeset i petoj godini, beše očuvala lepe crte lica i vitkost stasa; i kada bi šetala, ko bi je video, rekao bi: gle lepe gospođe Mare! Behu joj zamenili ime; nisu je više zvali Mare Nikolina, već lepa gospođa Mare; jer sada je živela u nekoj udobnosti, imala je i sluškinju, ali više da ne bi sama bila, nego li da bi joj u poslu pomagala; a i sina je imala kapetana; naposletku to je nosila klobučić; to je morala uraditi da učini po volji svome Ivu. Mare bi ipak kada bi sama u svojoj kućici slušala fijukanje razjarenoga vetra i huku besnih talasa, uzdahnula i žalila za vremenom kada beše samo Mara Nikolina. Ali onoga dana, kada primi tri mila pisma, ne požali zamenu svoga imena, ponos majčin pobedi nežnost srca. Ivo joj piše, da mu je kapetan broda, na kome se on nalaziše, ustupio zapovedništvo, s odobrenjem sopstvenika iz Pelješca, jer kapetan ostaje u Americi da sreću pokuša. Dobre pogodbe dobio je Ivo, dobar mu brod beše; videlo se po pismo njegovo zadovoljstvo; samo je tražio od majke, da pošto po to udesi, da otac dođe kući i da napusti plovidbu; on je dosta preturio preko glave, dok je decu na put izveo: on, Ivo, ne bi morao miran biti, savest bi ga grizla, kada bi dopustio da mu se dobri otac u pedeset i drugoj godini muči po moru, imajući sina kapetana.
Blažena majka trčala je onoga dana od kuće do kuće da poznanicima saopšti svoju dvagubu radost: sin zapovednik, a muž dolazi za svagda kući.
Svako je iskreno delio radost s lepom gospođom Marom, jer je nju svako voleo i poštovao.
U veče isprati pismo Nikoli za Marselj, gde će stići, nadala se, za nekoliko dana, (sudeći po onome što joj Nikola piše iz Taganroga), saopšti mu radosnu vest o Ivinu unapređenju i zamoli ga od svoje i Ivine strane da ugrabi prvu zgodnu priliku, te da iz Marselja dođe doma. „Što mi vredi, —— završi pismo, — što imam dobra muža i decu, kada sam uvek sama; dođi kod tvoje Mare, koju, kao što znaš, zovu lijepa gospođa Mare, nijesmo još sasvijem stari…“
⁂
Pred veče jednoga proletnoga dana, seđaše lepa gospođa Mare zamišljena pred otvorenim prozorom, gledeći nekoliko čamaca, koji se vožahu po mirnome, plavetnome moru, kad neko kucne na sobna vrata.
— Naprijed, rekne Mara, a u sobu uđe jedna dobra Marina prijateljici, imućna udovica gospođa Cvijeta. Pošto se rukovaše i za zdravlje upitaše, reći će Cvijeta:
— Što je sa pomorcima?
— Po posljednjim pismima svi su dobro. Nikolu iščekujem svaki čas; on je na brodu koji ide iz Marsilja za Triješće, a pošto je kapetan, kao što sam ti prije kizala, odavde, baci će ankeru (kotvu) pred naše mjesto, ako bude lijepo vrijeme, da vidi familiju i iskrcaće moga Nikolu.
— Baš se radujem, nećeš više biti sama; nije to nikakav život; sveđ daleko od svojijeh dragijeh; ja s ne bi nikada bila udala za pomorca.
— P jes teško, ali šta ću, valja da bude i pomoraca; a što bi naša mjesta bez pomoraca.
— To jest; a što je sa tvojim kapetanom.
— Malo sam se uznemirila. Ima baš danas mijesec od kako je zajedrijo iz Novajorka za Londru, a pisao mi je, da se nada stignuti za tridesti—četresti dana, pak sam zamišljena; znaš što je more!
— Nema još razloga za strah.
— Može biti de đe danas doći pismo; još postijer nije bio u mene.
Produže još pola časa razgovor, kada se s uličnih vrata začu glas poštarev:
— Gospođe Mare, knjiga!
Istrča gospođa Mare i vrati se prevrćući pismo u ruci.
— Nije od mojijeh; od koga može biti? — i ustresenom rukom otvori pismo i pogleda potpis. Beše neko ime na ić, ali njoj nepoznato; pogleda odakle je i rekne:
— Iz Falmuta; što je ovo?!
— Što si se prepala? ti se sva treseš.
U to Mare čitaše i bivaše sve bleđa u licu; uhvati se za stolicu, pade joj pismo iz ruku i vikne:
— Ivo moj, dušo moja! — i stropošta se na tle.
Cvijeta vikne sluškinju, koja dotrči; namesti Maru na sofu, otkopčaju joj haljine i protrljaju joj slepe oči i dlanove ocetom. Mare otvori oči, suze je obliju i kršeći ruku od ruku po novo cikne.
— Utopi se moj kapetan! srce moje! — i opet izgubi svest.
Cvijeta pročita pismo: Neki, od naših, koji je živeo u Iralmutu saopštava, da se brod „Vile“ razbio u blizini i celo se osoblje potopilo; da su pokušali u zalud priskočiti s obale u pomoć. Znajući da je kapetan na „Vili“ njegov prijatelj Ivo Mišeta, on smatra za dužnost, s velikim bolom u duši, da javi porodici pokojnog kapetana Iva, ovaj strašni događaj.
Beše stigao lekar i uspe povratiti svest Mari, koja samo mrmljaše: — Moj Ivo! Nikada te više videti neću!
— Doktor naredi da je ostave u potpunom miru, a da će se on do dve ure vratiti, i tek što htede izići a s mora ču metak topovski. Mare se izpravi, doktor zastane; drugi top; Mare ustane i izbulji oči; u to uleti jedan dečko i vikne: Evo nostroma Nikole, gospođo Mare.
Doktor i prisutne prijateljice Marine, uzbezeknuto se pogledaše i svi sa suznim očima gdedahu šta će sada biti s Marom, koja oboma rukama glavu stegne oči joj se zasvetliše i upre ih u sliku Ivovu, koja je visila o zidu, pa potmulim glasom rekne:
— Ko će dočekati oca, kada tebe nema! Što je došao! Nikola, nemaš sina! ko će mu to reći!!
Marin glas, bio je zverski, i kao da je neki teret na glavi pritiskivao, postupno se skupljala, dok se ne nađe čučeći na podu. Odjednom skoči na noge, dirne obe ruke u vis, pena joj udari na usta i cikne prema moru:
— Nećeš, stati na put mome Ivu! pu! doći će on, ha, ha, ha! i sroza se…
Doktor se približi, opipa joj bilo i čelo, pa promrmlja:
— Poremetila je pameću!
— Da li će ozdraviti? upita Cveta.
— Da vidimo.
Mare se beše utišala, polože je na sofu, gde stajaše nepomična, ali ne zatvori oči, koje kao da traže nekoga po sobi.
„Nada“ brod na kom je doplovio nostromo Nikola, baci kotvu podalje od varoši, jer u blizini ne beše zgodna mesta. Nikola se izveze na obalu, i da bi što pre zagrlio svoju Maru, pun veselja i radosti uskoči u kola, koja ga dovezu do vrata svoje omiljene kućice. Iskoči iz kola, i u ovom veselju i ne primeti svet, koji se oko vrata sakupio; ne opazi poglede sažaljenja; ne ču šaputanja: tužni nostromo Nikola!, već ulete u kuću i još s vrata vikne:
— Lijepa gospođo Mare, evo ti gospara Nikole — i stupi na sobna vrata. Zastane na pragu, pogleda naokolo, pobledi mu crnomanjasto lice, pa upita: šta se dogodilo? I pritrći Mari i zagrli je. Ona se, trgne, protrlja oči i samo prošaputa: Nikola! Ali mu ne vrati poljubac, već smešeći se nastavi:
— Doći će Ivo iz Londre! Šta će more! rog moru! pu! ha, ha, ha!
Zbuni se Nikoli mozak, ali ipak razume, da se nešto strašno dogodilo; ispravi se, grčevito stisne ruku Lekaru i upita:
Ivo?
Lekar poluglasno odgovori:
— Molimo se Bogu za njegovu mladu dušu.
— Utopio se??
— Svi, i brod propao.
— A Mare!?
— Poremetila pameću.
— Za sveć!
— Ne gubimo nadu.
— Suze obliše jedro staračko lice i kotrljahu se po sedoj bradi hrabroga pomorca; spusti se na stolicu, nasloni laktove na kolena, a glavu na šake, i u glas zajeca.
U jednom kutu sobe plakaše sedi otac, morski junak, a u drugome se smejaše nežna, dobra majka!!
⁂
Dvanaest godina prohujalo je, od kako je bedna Mara, do treći put zamenila svoje ime.
Dvanaest je godina od kako Mare Luda iščekuje svoga kapetana Iva. Telesno beše ozdravila, ali mozak joj nikad ne ozdravi; svakoga jutra ustajući rekla bi: — Juče je pisao Ivo iz Londre. — Dvanaest godina za nju beše jedan dan. Poznavaše svakoga, ali joj svako izgledaše onakav kao što beše pre dvanaest godina. Nikada ne htede obići drugo što, već proste papuče, niti drugo odelo na se metnuti, kao što je videsmo pri početku ove tužne ali istinite priče.
⁂
Sin Marko osam godina po smrti svoga brata Iva, položi kapetanski ispit. Svih osam godina borio se i u svačemu je oskudevao, jer je morao pomagati ucviljene roditelje a i štedeti za polaganje ispita.
Nostromo Nikola ne htede ostaviti samu umno bolesnu Maru, već nabavi sebi čamac i ribolovom, a leti vozeći svet na kupanje i u šetnju, zarađivao je po nešto, ali sve to ne beše dovoljno, jer Mara koja je češće bežala iz kuće, da na obali morskoj viče na more, zbog njene umne bolesti nije više mogla raditi.
Te tako pod starost, vredni Nostromo Nikola borio se s oskudicom i morao se i zadužiti. Ali čelično srce ostareloga mornara sve je to snosilo; morao je živeti, on govoraše da svoju Maru samu ne ostavi. Iva ne beše zaboravio, ali se teškoj sudbini naviknuo i govorio je: — Tako ti je more: dava mnogo a još više otima, — a bio se navikao i na ludilo svoje male Mare, pa se tešio govoreći: — Nek mi je samo živa a Marko će dobiti zapovjedništvo broda, pa možda u dobru i obilosti da će ozdraviti.
Jest, ali more mu još jedan strašan udar spremiše.
Četiri godine pošto je položio ispit kapetanski Marko se oženi prilično imućnom devojkom bez oca i majke. Ova ženidba Markova ne bi po volji poštenome Nostromu Nikoli, jer devojka ne uživaše dobro ime. Ni Marko je nije uzeo iz ljubavi, već samo da bi mogao starog oca osloboditi teškog rada, a majci pribaviti sve udobnosti, u kojima je dotle oskudevala.
Ženinom prčijom kupi brod, plati sve očeve dugove prodade očev čamac i zamoli jednoga svoga poznanika da daje ocu koliko mu bude trebalo; izljubi oca i majku i sa ženom ode u London, gde beše njegov brod.
Žalosna mati sve je to gledala, ali slabo šta razumevala. Poremećeni mozak samo je mislio o Ivu i njegovome pismu koje je iz Londona stiglo.
Marko sa nevestom otplovi na svom brodu iz Londona, i van reke Temze, usled protivnog vetra, baci kotvu. Crna noć nastupi i oko ponoći jedan engleski parobrod, tražeći ulaz u Temzu, ne opazi Markov brod i udari ga otvorivši mu desni bok s traga. Pomoću lanca engleskog parobroda, celo osoblje i žena kapetanova spasu se, a kapetan Marko, veran kapetanskome zadatku, nadgledaše i upravljaše ovim spasavanjem. I poslednje lice bi spušteno u čamac, kapetan htedne da se popne na ogradu broda,kako bi niz kanap u čamac spustio. U tome trenutku brod se nagne, zaroni mu se stražnji na prednji deo, i potone, a u vrtlogu, koji tonoći zanese kapetana.
(Svršiće se)