(Nastavak.)
Nikakva neobična pokreta ne primećivaše se među njima; nisu ništa čuli. Pas je raskomadan i pojeden pre no što mu se meso moglo oladiti! Konj je pošteđen. Neko vreme zauzeti smo branja kaktusa koji nam podkrepljuje životinje. Kad se vratismo na mesto posmatranja, ukazuje nam se veso prizor. Ratnici, posedali oko vatre, obnavljaju boju premazanu na telu im. Mi znamo šta to znači. Gazajo je već pocrneo. Blagodareći jakom Suncu, biće skoro dobro za pakovanje. Neki Indijanci prevlače otrovom vrhove od strela. Ti znaci povraćaju nam snagu. Oni će u skoro krenuti, ako ne noćas, onda sutra u zoru. Čestitamo jedni drugima i pratimo okom svaki pokret u logoru. Pred veče, nade nam se povećaše, Ah! evo, neka neobična kretanja. Data je, neka zapovest. Eto! Miri! Miri! — Look! look! — svi lovci uzvikuju na jedan mah, samo tihim glasom.
— Vraga! oni će se krenuti u suton.
Divljaci skidaju tasafo i zavijaju ih. Zatim, svaki, se upućuje svome konju, kolje je podizano; životinje napojene zauzdane i opremljene. Ratnici uzimaju koplja, štitove i lukove i skaču na konje. Posle jednog trenutna red im je obrazovan oni se, jedan po jedan, upućuju jugu. Najmnogobrojnija trupa prošla je. Manja trupa Navajaca uze isti put. Ali ne! ova poslednja naglo skreće levo i prelazi preriju, upućujući se istoku, ka izvoru Ojo de Vaka.
Gadan prizor
Prva nam briga beše da jurnemo ka izvoru, da bi smo ugasili žeđ, a po tom da priberemo ostatak mesa na neoglodanim kostima koje prekrivahu dolinu, i glad utolimo. Ipak se uzdržavasmo, u obazrivosti.
— Čekajte dok zamaknu, reče Garej. Nestaće ih za tili čas.
— Da, ostanemo ovde još jedan trenutak, dodade neki drugi; možda su neki što izgubili, pa će se vratiti da uzmu.
To nije bilo nemoguće, i ma da nam nije lako, rešismo se da ostanemo još malo u klancu. Siđosmo u čestu da se spremimo za polazak da osedlamo konje i skinemo im pokrivače, kojima im glave behu umotane. Jadne životinje! Izgledalo je da razumevaju, da dolazimo da ih oslobodimo. Za to vreme, straža nam se beše popela na vrh brega, da motri na dve trupe i izvesti nas čim budu iščezle.
Hteo bih da znam zašto Navajci idu preko Ojo de Vaka, reče nam vođa nespokojna lica, sreća je što naši drugovi nisu tu ostali.
— Mora da im je dosadno čekati nas tamo gde su, dodade Garej, sem ako nisu našli više divljači no što ja mislim.
— Yaya! uzviknu Saiše, oni mogu blagodariti Bogu što isu sa nama ostali. Ja sam postao pravi skelet. Mira! Carrej!
Konji nam behu osedlani i opremljeni; straža nam ništa još nije javila. Gubimo već srpljenje.
— Hajdmo! reče jedan od nas, krećimo se: sad su dosta daleko. Neće se valjda zabavljati celoga puta vraćanjem natrag. Ono što oni traže, pred njima je, ja bar tako mislim, Do vraga! plen, koji ih mami dosta je dobar!
Ne mogasmo se više uzdržati. Dozvali smo stražu. Ona samo još opažaše glave u daljini.
— To je dovoljno, reče Segen, Hodite; povedite konje! Brzo ga poslušasmo i jurnusmo kraju klanca, sa svojim životinjama. Jedan mladić, pueblo Segenov sluga, beše izmakao nekoliko koračaja u napred. Žurio se da stigne izvoru. U trenutku kada stiže na izlaz klanca, videsmo ga gde se opruži na zemlju, jako uplašen, vukući konja nazad i vičući:
— Mi amo! mi amo! to davija son! (Gospodine još su ovde!)
— Ko? Upita Segen, naglo pregnuv napred.
— Indijanci! Gospodine! Indijanci!
— Vi se ludi! Gde ih vidite?
— U logoru, gospodine. Pogledajte dole!