Japanski car
Pre godinu dane jedva da je kod nas ko razbirao mnogo, ko je taj mikado. Danas, kad je otpočeo rat između Rusa i Japanaca, znaće ili bar treba da zna svako i kod nas, da je mikado reč japanska i da Japanci tako nazivaju svoga cara.
O njemu ćemo da reknemo koju reč.
Sadašnji mikado stupio je posle smrti ovoga oca na vladu 21. januara 1867. god. Bilo mu je tada 15 godina. Ime mu je Mučuhito. Prema japanskim knjigama je Mučuhito stodvadeset prvi mikado svoga roda i plemena. Toliko ih se izmenilo po redu jedan za drugima, od kako je Dženmu Tenro, „sin neba“ po japanskom tvrđenju i računu na nekih 660 godina pre rođenja Hristova tu dinastiju zasnovao. Kako evropski istoričari nisu nigde ništa znali o Japancima i o njihovim mikadima, valja nam u tome verovati Japancima i njihovim učenim istoričarima.
Mikado Mučuhita je uzeo za ženu princesu Hariko, ćerku princa Ihijo, iz najvišega japanskoga plemstva. Carica nema dece, no kako japanski zakoni dozvoljavaju Mikadu da drži i „sporedne žene“, imao je car od tih sporednih žena trinaestoro dece, sedam ćerki i šest sinova. Od sinova mu je ostao u životu samo najstariji — prestolonaslednik Haru-no-Mija, koji je od skora i sam oženjen. Ovome je sad lako, jer će on posle smrti svoga oca po svoj, prilici naslediti i faktično carsku vlast, ako Rusi ovim ratom ne ispreturaju celu japansku imperiju. Pretci sadašnjeg mikada Mučuhite behu kroz punih sedam stoleća samo senke od vladara. Faktični gospodari behu Šoguni, poglavice vojske i vojničke kaste. Tek sadašnji mikado je god. 1868, srušio vlast Šokuna i postao sam gospodar zemlje. Kako je bio veliki prijatelj evropske kulture, latio se žurno reforama, koje je većina Japanaca voljno prihvatila.
Pretci sadašnjeg mikada nisu se nikako pokazivali narodu, pa i ako je i u tom pogledu raskinuto sa svojim običajem, ipak se i Mučuhito retko kad daje videti, više plemstvo i strane diplomate viđaju ga o prijemu na Novu Godinu, pri proletnoj i jesenjoj svečanosti, inače se viđa prilikom otvaranja parlamenta i jedno dvaput pri smotri vojske na ravnici Aojama. Inače živi odvojen od sveta u ogromnim prostorijama svoje carske palate, koje s parkovima zauzimaju više mesta nego prostrani Vatikan, u kom robuje rimski papa, i još prostranija „zabranjena varoš“ u Pekingu, u kojoj traje dane kineski car.
Kako izgleda mikado Mučuhito?
Oni koji su ga videli vele da je visok pet i po stopa, za japanske kepece čitav džin. Zdepast je i kao i njegovi podanici ćoškaste glave. Brada mu duga i kao šilom sađena. Da je crna nije potrebno kazati jer su Japanci svi crnomanjasti. Pogled mu je većinom mutan.
Što se tiče njegove pameti, tu su mišljenja podeljena. Jedni ga veličaju kao najpametnija vladara, no vrlo ih je mnogo koji tvrde da je Mučuhito dosta ograničen čovek. Teško je utvrditi pravilno mišljenje o duševnim sposobnostima jednog tako od sveta odvojenog vladara, koji i dan danas ne razgovara s drugima, pa ni s najvećim dostojanstvenicima inače, nego preko za to određenog dvorjanina. Na konju sedi Mučuhito vrlo nesigurno, no nije to ni čudo jer se na konju penje samo kad pred vojsku izlazi. No na konju izgleda još i kojekako, ali kad ide pešice vele da je vrlo smešan, jer se pretura s noge na nogu kao plovka ili dete koje je od skora prohodalo. Ni to vele nije čudo, jer od pet stotina godina pa ovamo Mučuhito je u opšte prvi mikado, koga ostali smrtni mogu videti da ide pešice. Njegove pretke su vazda nosili u palankinu.
U svojim mladim danima učio je Mučuhito prema starodrevnim predanjima japanske pedagogije samo da lepo peva pesme, studirao je kineske klasičare, proučavao je brižljivo opširna pravila dvorske etikecije, vežbao se marljivo u negovanju i sortiranju cveća, što jo kod Japanaca čitava nauka.
Tek docnije se upoznavao on i sa evropskom kulturom i primio je samo ono zašto je držao da japanskom vladaru može biti od koristi. I zato baš n može se nikako reći da je on i u zapadnjačkom duhu dobro obrazovan čovek.
Kad dolazi u parlamenat, da kao i evropski ustavni vladari otvori ili zatvori sednice parlamenta, obično je mrgodan i natmuren, ne lebdi mu oko usana onaj odsmeh, koji karakteriše sve Japance. Taj se osmeh pojavljuje u mikada tek kad je pred vojskom, okružen svojim đeneralima i u društvu dvojice starih državnika, Što-a i Inuje-a koji imaju stalno jaka uticaja na mikada. Drži se u opšte da mikado mnogo više voli vojsku i vojnike, nego parlamenat i političare.
Kako gledaju Japanci na svoga mikada?
Vele da ga gledaju sa najvećim strahopoštovanjem, upravo kao neko više, nadzemno biće. A ni tome se nije čuditi. Ako je verovati Japancima, preko dve hiljade godina gledali su oni u svojim mikadima bogove, gledali su u njima — sinove neba, koji nemaju ničega zajedničkoga s ostalim ljudima. Šoguni su im, istina, prigrabili bili svu zemaljsku vlast u svoje ruke, ali su uvek i sami gledali ili pravili se da gledaju u mikada, kao u više nadzemno biće, a odvajajući ih pri tom brižljivo i od sveta i od svetskih poslova.
I taj, kroz više od dvadeset stoleća ukorenjeni osećaj Japanaca prema mikadima, ne može se dugo i dugo još mnogo izmeniti, a najmanje je to moglo biti u toku dve tri četir decenije, od kako su Japanci grozničavo pregli da majmunski podržavaju Evropljanina i da od njih sve primaju. Evropski obrazovni đeneral Fukušima ovako se izrazio jednom o osećajima, koje Japanac osećajima, koje Japanci gaje prema mikadu: „Ono što mi osećamo prema mikadu, to može jedino i samo Japanac osećati, no izvesno, nema čak ni toga Japanca koji bi umeo taj osećaj tačno definisati i vama Evropljanima rastumačiti.“
Osećaj Japanaca prema mikadu ima u sebi nečega od kultusa predaka. Japancu je mikado kao neka spona između sadašnjeg pokolenja i čitavog niza davno preminulih predaka, ili skoro kao spona između ovoga sveta i carstva duhova. A koliko se visoko cene kod Japanaca duhovi predaka im, najbolje će sa videti iz ovoga. Za vreme rata s Kinom izdao je mikado naređenje, da se svi leševi svih Japanaca, koji u borbi s Kinezima popadoše ili od bolesti tamo pomreše, prenesu u otadžbinu — „da i njihove duše u budućnosti brane otadžbinu od neprijatelja.“
Mikado japanski nije dakle ni danas to što su evropski vladari. On je i danas za Japance više biće — „sin neba.“