(Nastavak.)
Videh zavežljaj kako se svali na indijančeva pleća i spusti se do lakata mu: zamka je razapeta. Ču se strahovit uzvik; telo moga protivnika jako se strese; koplje mu ispade iz ruku i on se u istome trenutku svali sa sedla i osta, pružen, nepomičan, na zemlji. Njegov konj gurnu moga tako silno, da se obe životinje skotrljaše na travu. Svaljen sa Markom, ja se gotovo odmah digoh na noge. Sve se to zbilo za mnogo manje vremena no što treba da se ispriča. Podignuv se, opazih Sunce, gde stoji s nožem u ruci kraj Navajca, pritegnuta zamkom.
— Konja! konja! dokopajte se konja! viknu Segen.
I lovci u gomili jurnuše za životinjom, koja, vukući uzde, trčaše kroz livadu. Kroz nekoliko minuta, životinja bi uhvaćena u zamku i dovedena na mesto, koje u malo ne bi namenjeno meni za grob.
Ručak
Sunce, kao što rekoh, stajaše kraj Indijanca pružena na zemlji. Fizionomije mu izdavaše dva osećaja: mržnju i triumf. Sestra mu u galopu stiže toga trenutka, skoči s konja i priđe mu.
— Vidi, reče joj brat, pokazujući navajskog poglavicu; vidi ubicu naše majke.
Mladoj devojki ote se iz grudi kratak, silan uzvik; izvadi svoj nož i naže se nad zarobljenikom.
— Ne, Luna! viknu Sunce, vukući je nazad, ne; mi nismo ubice. U ostalom, to nebi ni bila dovoljna kazna: ne treba još da umre. Živa ćemo ga pokazati marikonaskii ženama. One će igrati manšik oko velikog vođe, gordoga borca zarobljena bez ikakve povrede!
Ove poslednje reči, izgovorene prezrivim tonom, odmah, učiniše utisak na Navajca!
— Psino Koka! uzviknu on pokušav, i preko svoje volje, da se oslobodi iz zamke. Psino Kona! spojena sa belim lupežima.
— Psino!
— A! ti si me poznao. Dakoma? Dobro je to…
– Psino još jednom ponovi Navajac, upadajući mu u reč. Reči mu šišteći, izletahu kroz stegnute zube, dok mu oči svetlahu s izrazom surova divljaštva.
— On je! on je! viknu Rube dolazeći u galopu. On je! To je jedan Indijanac krvožedan kao kakav kasapski nož. Ubite ga! raskomadajte ga! umlatite ga kajišima; to je begunac iz pakla: neka ga pakao ponova uzme!
— Da vidimo vašu ranu, gospodine Haler, reče Segen skinuvši se s konja i prilazeći mi, malo zabrinut, kako mi se učini. Gde je rana? u mesu? Nema nikakve opasnosti, sem ako strela ne bude otrovana. A toga se bojim. Sunce! ovamo brzo, prijatelju! Recite mi da li je šipka bila otrovna.
— Izvucimo je najpre, odgovori Marikona. Ne treba za to gubiti vreme.
Strela mi je prošla ruku skroz. Sunce je uze za dva kraja, razbi drvo blizu rane, zatim ščepav džidu sa zaoštrene strane, lagano je izvuče iz rane.
— Pustite neka oteče krv, reče on, dok ja izpitam špiku. Neizgleda da je ovo strela za rat. Ali Navajci upotrebljuju otrov, koji vrlo brzo dejstvuje. Srećom ja ga mogu poznati, a imam i protiv — otrov tome otrovu. Rekav to, on izvadi iz svoje torbe gužvu pamuka. Brižljivo ubrisa krv sa šipke za tim otvori neko stakoce i, usuv nekoliko kapi na metal, uze posmatrati rezultat. Ja očekivah, jako uznemiren. I Segen izgledaše nespokojan; i kako znađah da su se ovim poslednjim često konstatovala dejstva otrovene strele, bejah slabo hrabren nespokojstvom koje on izražavaše za vreme ove operacije. Ako se on boji opasnosti, onda tu zaista ima opasnosti.
— Gospodine Haler, najzad reče Sunce, imate dobru sreću. To mogu zvati dobrom srećom, jer neosporno je da vam protivnik ima u svome toblcu opasnijih strela no što je ova. Dozvolite mi da vidim, dodade on.
I, podignuv Navajca, on izvuče neku drugu strelu, iz tobolca koji još beše prikačen o rame Indijančevo. Pošto je ponovio probu, naglo uzviknu!
— Jesam li vam ja reko! Pogledajte ovu, zelena kao žuč! On ih je obe otud izvukao: gde je druga? Drugovi, pomozite mi da je nađem. Ne treba propustati jedan takav dokaz.
Nekoliko njih skidoše se s konja i potražiše strelu, koja je prvo bila izvučena. Ja pogledah, koliko mogah, pravac i od prilike rastojanje na kome je morala biti; nađoše je za jedan trenut. Sunce je uzede i usu joj nekoliko kapi svoje tečnosti na vrh. Ona pozelene kao malopređašnja.
— Možete blagodariti Bogu, gospodine Heler, reče Koko, što vam ova strela nije prošla kroz ruku, jer bi smo tada ja i doktor Rajter morali da upotrebiti se svoje znanje da vas spasemo. Ali šta je to? neka druga rana!… Ah! od prva vas je pogodio. Pustite me da vidim.
— Držim li da je to samo prosta ogrebotina.
— Ovde je strahovita klima, gospodine Heler. Video sam gde se take ogrebotine preobraze u smrtne rane, kada se dobro ne neguju. Luno, malo pamuka, sestrice! Pokušaću da vam povređeno mesto tako uvežem kako se nećete imati bojati rđava ishoda. To vam dugujem, jer da nije bilo vas, gospodine, on bi nam umakao.
— Ali da nije bilo vas, gospodine, on bi me ubio.
— Boga mi, reče Koko smešeći se, verovatno je, da bez neme ne biste mogli proći tako olako. Oružje vas je izneverilo… Nije to laka stvar odbite udar koplja kundakom a vi ste to slavno izvršili. Ne čudim se što ste se pomogli puščicom pri drugom sukobu. I ja bih isto učinio da sam i po drugi put promašio zamkom. Ali nas je obojicu poslužila sreća. Moraćete nositi ruku u zavoju jedan ili dva dana. Luna! vaš pojas!
— Ne! rekoh videći gde mlada devojka skida divan pojas, privezan joj oko struka, ne, molim vas, naći ću drugo što.
— Vidite, gospodine, da li vam ovo može poslužiti? reće mladi traper Garej upadajući im u reč, srećan sam što vas mogu poslužiti.
Rekav to, Garej izvadi ispod svoje lovačke bluze jednu malu maramu u boji, i pruži mi je.
— Vi ste krasni; hvala vam, odgovorih, i ako razumedoh u čiju korist beše pružena ova marama. Hoćete li primiti ovu u razmenu?
— I ja mu pružih jedan od svojih malih revolvera; to beše oružje, koje je u ovakom trenutku i ovakoj pozornici, vredelo koliko njegova težina bisera.
Gorštak je to dobro znao, i sa zahvalnošću primio ponuđeni mu dar. Ali ma koliko da ga je on cenio, ja primetih da jedan prost osmeh, koji mu dođe s druge strane, za njega beše još dragocenija nagrada, i pogodih da će pojas ma po koju cenu, uskoro promeniti gazdu. Posmatrah fizionomiju Sunca, da bih saznao da li je on primetio ovo malo manervisanje. Nikakav znak uzbuđenja ne ukaza mu se na licu. On beše zauzet oko moje rane; previjaše je veštinom, koja bi stvorila glas kakvom članu medicinske Akademije.
— Sad, reče mi kad bi gotov, moći ćete najdalje za dva dana ući u redove boraca. Imate rđave uzde, gospodine Haler, ali konj vam je najbolji koji sam ja dosad video. Ne čudim se što ga niste hteli prodati.
Gotovo se sav razgovor vodio na Engleskom jeziku. Poglavica Koko govoraše taj jezik vanredno čisto i najprijatnijim akcentom. I francuski je govorio kao kakav Parizlija; i obično je tim jezikom govorio sa Segenom. Time bejah zadovoljen. Ljudi ponova skočiše na konje, žureći da se vrate u logor. Skapavasmo prosto od gladi, vratićemo se da nastavimo ručak, prekinut tako u nevreme. Skidosmo se s konja blizu logora i pošto ih privezasmo za kolje u sred trave, pristupismo traženju ostataka mesa, koje smo malo čas videli u velikim količinama. Nova neprijatnost beše nam pripremljena; ne ostajaše ni jednog parčeta mesa! Životinje su se koristile našim odsustvom; i mi sad samo nađosmo sasvim oglodane kosti. Čak i od gadnog Dincerovog leša ostajaše samo kostur.
(nastaviće se)