Kad se pre dvanajest godina počela zidati sibirska železnica, svaki je bio uveren, da će Rusija početi igrati aktivniju ulogu na Dalekom Istoku čim ta pruga bude gotova. I doista, ni ulazak Rusa u Mandžuriju ni ovaj (njihov rat) sa Japanom ne bi se mogao zamisliti bez te železnice. O njoj se i sad neprestano govori kao o jednoj od najvažnijih činjenica u rusko-japanskom ratu. Hoće li moći zadovoljiti sve ruske potrebe? S kolikom će brzinom moći prevući na drugi kraj Azije ovu ogromnu masu vojnika, s kojim će Rusija izaći pred Japance kad se rat otpočne na suvu?
Sibirska je železnica najduža pruga na svetu. Ona se pruža do Moskve bez prekida sve do Vladivostoka na obali Tihoga Okeana, a od nje se odvaja kroz Mandžuriju jedan krak do Port-Artura i Daljnoga na Žutome Moru. Ukupno uzevši, dužina joj iznosi preko 10.000 kilometara, a to znači da je skoro četrdeset puta duža od pruge između Beograda i Vranja.
Pri zidanju te ogromne pruge imali su Rusi da savlađuju najveće prepreke. Pusti predeli bez stanovnika i puteva, velike zime, nedostatak pogodne radne snage, milijarde komaraca i drugih insekata u močarnim krajevima — sve se to s mukom i velikim novčanim žrtvama moralo savlađivati.
Na osobite prepreke naišli su u gubernijama Tomsk i Jenjisejsi. Tu ima puno velikih reka, preko kojih su morali graditi mostove. Kad bi se ovi mostovi, koji su podignuti u te dve gubernije, nastavili jedan do drugog, izašao bi jedan ogroman most od 48 kilometara; a to je upravo koliko od Beograda do Smedereva! Pruga je za sad prekinuta samo na jednom mestu na Bajkalskom jezeru, koje Rusi zovu i Bogato ili Sveto jezero. Ono je najveće jezero Staroga Sveta i pokriveno je od decembra pa sve da kraja aprila debelim ledom. Kad se u maju led stane topiti, onda se železnički vozovi prevoze ogromnim skelama s jedne obale na drugu, a to nije mali put: jezero je široko 64 kilometra. Zimi se to, naravno, ne može raditi, i zato je Rusija sad navalila da čas pre položi šine preko ledene kore na jezeru. Inače je već poodavno počela da podiže prugu suvim oko jezera, tako da će ga sasvim obići. Ali ako i ta pruga nije odviše dugačka (nešto preko 300 kilometara), ipak još njeno građenje vrlo sporo napreduje zbog velikih tehničkih teškoća, te će taj put biti tek ove godine gotov.
Druga jedna nezgoda na sibirskoj železnici dolazi otuda, što nije sagrađena onako kakva mora biti da bi odgovorila vojnim potrebama u ratno doba. Na njoj ima samo jedan kolosek, mnogi su mostovi drveni, skretnice i stanice za vodu suviše su retke, a što je glavno, šine su odveć lake i slabe. Rusi su, istina, još pre rata počeli da ispravljaju sve te nedostatke, ali će s tim naknadnim radovima biti gotovi tek 1907 godine.
Ovako, dakle, kako danas stoje stvari, saobraćaj na sibirskoj železnici još je dosta težak i spor. Putnički vozom prelaze sad svega 21 kilometar na sat, a teretni vozovi jedva 13 do 14. Na taj način treba jednom korpusu, najmanje tri nedelje da bi stigao sa granice Rusije u Port-Artur, razume se zajedno sa celim prtljagom i opremom.
Rusija ima danas na Dalekom Istoku redovne suvozemne vojske, kako iznosi petrogradski list „Rusija:“ 88.000 pešaka, 5000 konjanika i 3500 tobdžija sa 170 topova. To čini svega 90.000 vojnika, a kad se tome dodadu još i tamošnji rezervisti, onda izlazi, da Rusija raspolaže sa 150.000 vojnika. Da li će joj za borbu sa Japanom trebati još vojske, to zavisi od toga, koliko će vojske Japan iskrcati na suvo. Ona može sibirskom železnicom puštati svakog dana šest putničkih i nekoliko teretnih vozova. I ako ti vozovi sporo putuju, ipak je Rusija u stanju da na vreme navuče na Istok onoliko vojske koliko joj treba. Jer odsudna bitka neće se biti odmah prvih dana; rat će potrajati malo duže od tri-četiri nedelje.