Petrograd, 30. januara 1904.
Dragi prijatelju!
27. januar ostaće mi dugo u pameti. Kao grom iz vedra neba pukao je još od ranog jutra glas, da su Japanci, ne objavivši rat, napali noću na rusku flotu i oštetili tri najbolje ruske lađe. I posle toga puna 24 časa nikakva telegrama. Zamisli šta je u toku tog vremena fama bila u stanju da učini. Ljudi su ludeli. „Znate šta je novo? — Šta? — Japanci, koji su kao sluge u Port-Arturu, zapalili su ga, a sva japanska flota bombarduje ga. — Sva ruska flota uništena je“.
Kad se Rusija nađe u kakvoj nevolji, tek onda vidiš kolika je to država. Kad je u dobru grdiš je, nepravo ti je mnogo što-šta što se u njoj zbiva, a kad joj ko nanese udarac, kao da je tebe neko udario u srce. I ja sam išao ceo dan s tim svetom, prožeo se njegovim osećanjima i divio se velikoj duši njegovoj. On oseća duboko i skoro ništa ne govori, a mi imamo dugačke jezike i mnogo brbljamo, a malo osećamo. Ko ga gleda, a ne zna ga, mislio bi, da je hladan kao led. Nama s juga ne ide u glavu, da iz prestonice polazi vojska u boj i da nema nikakvih burnih scena, vike, ovacija. A među Rusima to je nekako sasvim u redu. Pre četiri dana video sam nekoliko četa, koje su išle na Daleki Istok; momak kao gora, svaki je, brate, za četiri glave viši od nas, bajonet mu je koliko dobar Japanac, a trojicu bi u zubima poneo. Idu s muzikom na stanicu Nikolajevske železnice; svet koji ih sreta, gleda dugo za njima, prekrsti se i ide dalje. I to je sve. Pariz bi ih s klicanjem ispratio i cvećem zasuo; Beograd bi drekom, a Petrograd ispraća ih s tihom molitvom u duši.
Sada, kada se na Rusiju i ala i vrana diže, u Srbiji svi treba da se uzmu u pamet. Austrija, stara mačka, ne drema, a ona snažna tica, koja treba da zaštiti naše mlado gnezdo, bije boj na drugoj strani sveta i može obranjena izaći.