(Nastavak.)
— Do đavola! uzviknu jedan lovac, kurjaka sad, ili ništa. I čovek nanišani.
— Stoj! viknu Segen videći to. Jeste li ludi, gospodine!
— Ja mislim da nisam, kapetane, odgovori lovac, dižući pušku, zlovoljna lica. Držim, da ipak treba što jesti. Ovde vidim samo kurjake; a kako ćemo ih uhvatiti ako nećemo pucati?
Segen ništa ne odgovori; samo pokaza na luk koji Sunce baš tada htede zapeti.
— O! tako je imate pravo, kapetane; molim da me izvinite. Bio sam zaboravio taj komad koske.
Koko uze jednu strelu iz tobolca i oproba joj vrh svojom tečnošću. To beše strela za lov: on je namesti na uže i projuri je kroz telo jednoga kurjaka, koji osta na mestu mrtav. Izvuče strelu, izbrisa je i ubi još jednoga vuka, i redom tako dok se pet leševa ne prostreše po zemlji.
— Ubite još kakvu drugu životinju, viknu neki lovac. Plemići, kao vi, treba da imaju bar dva na ručku.
— Svi se nasmejaše toj pošalici; Sunce ne čekaše da se moli; ubi još jednu životinju.
Mislim da će nam sad ovo biti dosta za ručak, reče Sunce, izvlačeći strelu i stavljajući je opet u tobolac.
— Da, odvrati šaljivčina. Ako nam još zatreba možemo se opet povratiti na posao. Ta vrsta mesa dobra je kad se jede sveža.
— Imaš pravo, druže reče neki drugi; što se mene tiče, ja sam uvek rado jeo bele kurjake; dobro ću se počastiti.
Lovci, smejući so šali njihova druga behu izvukli sjajne noževe, kojima u brzo oderaše kurjake. Veština, kojom oni to izvršiše, dokazivaše da im to ne beše ništa novo. Meso bi odmah iskomadano; svaki uze svoj komad i stavi na žar.
— Drugovi! kako vi ovo zovete? Goveđinom ili ovčetinom? upita jedan između njih, koji beše počeo da jede.
— Na žalost! ovčijo — vučetinom, odgovoriše.
Pri svem tom, ovo je dobro jelo. Kad se skine koža, ono je meko kao meso od veverice. Po ukusu malo liči na kozje meso; ne nalazite li i vi to?
— Meni više liči na pseće.
— Ni malo nije rđavo; bolje je no mršava goveđina, koja se tako često jede.
— Meni bi se činilo malo bolje, kad bih bio siguran da ovaj, koga ja jedem nije glodao leš, koji je na steni.
I čovek ukaza na Didžerov skelet.
To beše strahovita pomisao, i u svakoj drugoj prilici ona bi vam prouzrokovala povraćanje.
— Pi! uzviknu jedan lovac, gotovo ste me zgadili. Taman sam hteo uzeti pečenja od ove druge životinje. Sad, kad to rekoste, ne mogu, jer sam je video gde njuška oko okeleta pre po što smo dole išli.
— A ti, stari halapljivče, tebe to ni malo ne uznemiruje.
To pitanje bi upravljeno čiča Rube-u, koji se ozbiljno zauzimaše oko jednog rebra, i ništa ne odgovori.
– On? ta idite, molim vas, reče neko drugi, odgovarajući u mesto njega; Rube je više takvih komada pojeo u svom životu. Je li Rube?
— Jeste, i kad bi ste vi morali živeti u šumi kao ja, bili biste potpuno zadovoljni kad ne biste morali jesti gorega mesa od vučijeg; verujte mi, ljubavi moje.
— Možda, čovečija mesa?
…..