Ako se dobro budemo vladali i mi što pišemo i vi što čitate, dobićemo možda budžet kroz nedelju-dve dana. Tako se bar govori u poslaničkim krugovima. Istina tako se govori već poodavno, još otkako se skupština sastala, ali ovoga puta izgleda da tom glasu ipak treba verovati. Tako ćemo onda moći odanuti svi koliko nas god ima, i poslanici i vlada i cela zemlja, a naročito oni, koji prisustvuju skupštinskim sednicama i moraju, jadnici, da slušaju što se na njima govori i što se govorilo za ovih pet meseca, otkako ovaj skupštinski saziv traje.
Drugo je pitanje kakav će ovaj budžet biti. O tome se sad ništa ne može reći, jer se ništa no zna. Ali, kad se uzme u vid, da on ni u kom slučaju ne može biti isključivo delo g. L. Pačua, pošto je njemu tek juče, tako reći, palo u deo da ga izradi, a to je i suviše kratak rok, nego da su, pre njega, taj isti nesrećni budžet za ovu godinu sklapali i g. M. Radovanović po svojim teorijama i g. Sava Grujić po zdravoj pameti, — onda se od prilike može znati kakav ćemo u opšte budžet dobiti. Pada nam na pamet ona poslovica o mnogim babicama, pada sigurno i vama.
Pa ipak, nije vlada kriva, ni ova ni ona stara, što je sve tako bilo i što budžet danas mora na vrat na nos da se radi. Ne. Tome su isključivo krivi nenormalni odnosi u radikalnoj stranci i radikalnom klubu, kao god i svemu drugom što se do sad u Skupštini uradilo i što se nije uradilo. Pomirili se, a nisu se pomirili; ujedinili se, a nisu se ujedinili, te se ne zna, ni ko vodi tu celu ogromnu stranku ni kuda treba da je vodi. Svaki je u njoj na svoj račun vođ i svaki bi hteo, da svi ostali rade onako kako on hoće. Ne u sitnicama, ne u sporednim pitanjima, već u najosnovnijim pojmovima, čak u pogledima na državu razlikuju se danas oni ljudi koji nose isto partijsko ime i obeležje. Ne verujete? A čime bi se onda mogli objasniti oni silni financijski poslanički predlozi u klubu koji su, naravno, propadali i morali da propadnu, ali koji u isto vreme najočitije dokazuju, da jedinstva, ili ako hoćete, pravoga jedinstva u radikalnoj stranci danas više nema. Muči se, petlja, krpi, navija, nateže da se određeno i složno pođe napred, pa se ne može; nema više one jednodušnosti i discipline, koja je nekad bila najjača strana radikalne partije. To je fakt neosporan, nepobitan fakt, s kojim se mora računati.
A to je odista šteta. U trenutku, kada je radikalna stranka trebala i morala da dâ parlamentarizmu srpskom siguran stožer, oko kojega bi se kretao ceo državni život, pokazalo se, da ova nije kadra da to učini. Ne zato što možda noće, nego što ne može. Ljudi, koji su danas u njoj, išli su raznim putevima: ima ih koji se nisu ništa promenili za ovih poslednjih dvadeset godina, koji još i danas veruju ono, što im je pričala „Samouprava“ ne ova današnja, nego ona stara. Ima ih drugih, koji su u toku vremena odbacili mnogo što-šta iz onog prvog radikalnog agitacionog programa, pa sasvim drukčije danas gledaju na državu i na rad u njoj. A u sredini između te dve krajnosti nalazi se mnogo neodređenih, nesređenih elemenata, koji se povode čas levo čas desno, bez cilja i bez plana. I eto zato današnja skupština, ovakva kakva je ne može ništa da učini, pokraj najbolje volje ne može.
Hoćete li da vam pričam priču o crvenom vrapcu?