Poslednjih dana saznali smo i poneke pojedinosti o skupljanju ruske vojske u južnoj Mandžuriji i Japanaca u Koreji. Ali ipak sve to što svet zna nije dovoljno da bi se mogla sastaviti slika o kretanju ruske i japanske vojske. To uostalom, ne treba ni očekivati jer prva i najvažnija osobina svake vojne akcije je držanje njenoga plana u tajnosti. Poznato je s kolikom su veštinom velike vojskovođe rukovale ovim sredstvom, dopunjujući ga, s jedne strane, širenjem lažnih vesti o svojim namerama, a s druge, opet, saznavanje protivnikovih namera. Sasvim je sigurno, da Rusi i Japanci drže svoje planove u najvećoj tajnosti; [to se u nekoliko] može videti i otuda što je svet o događajima u južnoj Mandžuriji i Koreji ograničen na izveštaje engleskih listova koji su, vrlo često, savršeno protivurečni. Sem toga ni samim zaraćenim snagama, Rusiji i Japanu, ne može se prebacivati što rasprostiru lažne vesti. Protivurečnost između ruskih i japanskih zvaničnih izveštaja već je postala sasvim obična stvar, onako isto kao što je to bilo i u svakom drugom ratu. Pitanje je samo od kolike je praktične vrednosti to sredstvo. O tome se može da sudi posle jedne duže periode rata ili čak pošto se on svrši.
Pre no što je izbio rat, dislokacija ruskih trupa nije se mogla u pojedinostima konstatovati. Moglo se samo znati da je pre dve nedelje najviše vojske bilo u Port-Arturu i Vladivostoku i da su omanja odelenja bila razmeštena po gradovima južne i srednje Mandžurije, u Cicikaru, Karbinu, Ninguti, Kirinu i Mukdenu. Najudaljeniji su bili garnizoni na severnoj granici Mandžurije u Vlagovještensku i Habaronsku. Sva ova vojska, oko 300.000 vojnika, stoji sada pod komandom generala Linjevića. Ali je mobilizacija ruske vojske tek sad otpočela, i trebaće dosta vremena da se ona izvrši, prvo zbog ogromne daljine i drugo zbog oskudice u saobraćajnim sredstvima. Da bi se garnizoni iz Vladivostoka, Ningute, Kirina, Harbina skupili kod Mukdena treba najmanje 10—14 dana. Ruska vojska imaće da se bori još s mnogim drugim teškoćama. Ona će morati i samu železničku prugu da brani od mnogobrojnih tunguskih razbojničkih četa. Sem toga onih 50.000 vojnika u južnoj Mandžuriji treba hraniti i snabdevati svima potrebama. jer i u tim krajevima do polovine marta traje zima. Do duše, kažu, da su predeli oko Harbina veoma plodni, ali se sva ta plodnost u ratno doba ne može da eksploatiše kao što treba. Na taj način ruska vojska biće više upućena na ono što ima sa sobom, a o tome se, bez sumnje, vrhovna vojna uprava već postarala. Ali će se sve ove teškoće najzad morati razbiti o vanrednu otpornu snagu ruskoga vojnika. Ali po svemu izgleda da se ni japanska vojska ne može brzo da skuplja. Rusi je uvlače na kopno i na vrlo vešt način, u ovom negativnom pravcu, uspostavljaju ravnotežu u kretanju između svoje i japanske vojske.