Prijepolje, 1. februara 1904.
Ovamo je izgubljen svaki kompas i čovek prosto ne zna, na koju stranu da se okrene: u strahu od Austrije preterali smo u vernosti Sultanu i same čistokrvne Turke, i sad mesto da se obraduju tome i nas prigrle, oni nas prosto na prosto dave. Razloge za to na ovakvom mestu i u ovakvo vreme teško je naći… Sulejman-paša sve to dobro vidi i razume, ali mu smeta to, šta s jedne strane krije u dubini duše veliku mržnju prema Srbima, a s druge nema ni potrebne energije da stvar povede pravilnim putem. To je političar staroga kova, koji misli da se sve može lepim rečima, zabašurivanjem i lažnim obećanjima. Ta slatkorečiva politika s jedne, austrijsko buškaranje sa druge i doskorašnji nesrećni odnosi između Srbije i Crne Gore s treće strane doveli su do takvog stanja, koje se na prvi pogled ne da razumeti: baš u ovim krajevima, gde bi Turska trebala da bude manja od makova zrna i da vlada potpun red i mir, dešavaju se takve strahote i vrši takav pritisak, kao nigde više u turskoj carevini, što će reći kao nigde više na svetu, jer vlast odavno nije gospodar situacije, nego pojedini zlikovci.
Dok austrijski agenti obleću seljake i mame ih lažnim obećanjima, dotle turski golaći potpaljuju i ruše srpske škole. Turska vlast, svesno ili nesvesno, ide ruku pod ruku sa Austrijom i kopa grob svojoj sopstvenoj carevini… Gde ona ne sme da udari na Srbe, tu namigne na zlikovce, i stvar brzo ide a ljudi, žene, deca muče se i ubijaju, a mal im se odnosi…
… Jednom reči mi vam ovamo živimo u mukama: Austrija nas mrzi, što smo joj okrenuli leđa; Turci nas dave, što smo im se predali na milost i nemilost. Kako li će tek biti, kad Fejzo i drugi zlikovci doznadu da je Rusija zaratila s Japanom? Zamislite, još rat nije ni objavljen, a po varošima se već oseća neka živost i zajedljivo smeškanje…
Što nam je najčudnije, i Srbija i Crna Gora zauzimaju se za Maćedoniju, koja je belo perje pri našim jadima, a na ovaj kraj, od koga više zavisi sudbina srpskog naroda, niko i ne pomišlja. Otkuda to, to mi ne znamo. Ako Srbija i Crna Gora ne mogu izdejstvovati jednog zastupnika, zvao se on konsultovački agent ili kako drukče, svejedno, zar ne mogu sažaliti, da ovamo pošlje bar svog […]? Dokle god se u tom pravcu štogod ne učini, ovamo se nikad ne može predvideti, šta nosi dan a šta noć, i svaki čas može buknuti žar, koji bi i Srbiju i Crnu Goru zahvatio…
Ako one ne vide važnost ovoga kraja, za celo grehota je i sramno tražiti od gole duše, koja se rani ovsenicom i živi pod turskim bičem da ona to uvidi i da se čuva od austrijskih kolača…