Potučena do noge na Kenigrecu i istisnuta za uvek iz nemačkih zemalja, Austrija je opet obratila svu svoju pažnju na Balkansko Poluostrvo. I politički i trgovački interesi njeni upućivali su je tamo, prodiranje na Balkan postalo je za nju životno pitanje.
Potpomognuta od Nemačke, ona je odmah posle svog poraza na Kenigrecu počela da troši svu svoju snagu pa Balkanskom Poluostrvu. Znajući i osećajući da je njena egzistencija vezana za napredak u tome pravcu, Austrija je svima sredstvima i na sve moguće načine, energično i istrajno radila na tome, da se utvrdi na Balkanu.
Onda su još počela ona tajna rovenja, intrige, podvale i smicalice, preko kojih je Austrija težila da dođe do svoga cilja. Bosna i Hercegovina bila je prva etapa, preko koje je Austrija nameravala da prodire dalje. Ustanak Srpskoga Naroda u Bosni i Hercegovini dobro joj je došao; ona ga je potpirivala i pomagala da bi se iznelo na dnevni red Balkansko Pitanje. U krizi i borba, koja je usled toga nastupala, Rusija je morala neutralitet Austrije da otkupi priznanjem okupacije Bosne i Hercegovine.
Ali time još nisu bile zadovoljene želje Austriske Monarhije. S toga je ona odmah posle okupacije Bosne i Hercegovine s jedne strane besomučno i nasilno ugušivala srpski živalj i srpsku nacionalnu misao u okupiranim provincijama, a s druge strane neprestanim intrigama i rovenjem spremala u obližnjim krajevima, u Staroj Srbiji, Arnautluku i Maćedonija, teren za nezadovoljstvo i za nemire, a time utirala put svojim osvajačkim namerama. Da bi akcija njena bila jača i da bi mogla raditi sa više izgleda na uspeh, Austrija je osim toga za poslednju četvrt veka sistematski radila na tome, da spreči samostalan i prirodan razvitak slobodnih slovenskih država na Balkanskom Poluostrvu. Ona je raznim mahinacijama neprestano stvarala i održavala i u Srbiji i u Bugarskoj unutrašnje trzavice koje su stalno sprečavale razvitak državne i nacionalne snage.
Međutim, za celo vreme toga svog intrigantskoga rada Austrija je pred Evropom, a osobito pred Rusijom, izigravala ulogu lojalnog faktora u održanju evropskog mira i postojećeg stanja na Balkanu.
Austrija je dakle s jedne strane stalno uveravala Evropu i Rusiju kako želi mira na Balkanu i kako radi na konsolidovanju prilika u balkanskim državama i pokrajinama, a s druge strane je neprestano intrigirala u Srbiji i Bugarskoj i rovila u Turskoj. Vrhunac uspeha u tom radu dostigla je austriska diplomacija kada joj je 1897 godine pošlo za rukom, da sklopi sa Rusijom poznati sporazum po kome je trebalo da obe države iskreno rade na tome, da se održava mir na Balkanu i da, ne mešajući se u unutrašnje stvari balkanskih država, pomažu konsolidovanje i snaženje njihovo.
Rusija je iskreno prihvatila ovaj sporazum, tačno se po njemu upravljala i savesno ispunjavala zahteve njegove. Ali Austrija nije tako postupila. Ona je i posle toga sporazuma nastavila svoj dotadanji rad. Ona je i dalje pomagala i u Srbiji i u Bugarskoj težnju onoga kola ljudi, koje je bilo njoj naklonjeno, i koje je stvorilo i podržavalo sukob između vladaoca i naroda, te da na taj način postigne da u obe ove slovenske države unutrašnja pitanja stvore toliku zabunu i ogorčenu borbu i da apsorbuju celu državnu snagu tako da država, unutrašnjim trzavicama oslabljena, postane potpuno nesposobna za svaku spoljnu akciju.
Naporedo s tim radila je Austrija u isto doba u pokrajinama Turske Carevine sistematski na tome, da tamo izazove što češće i što veće sukobe između turskih podanika i turskih vlasti, zatim i sukobe između pojedinih narodnosti. Ona je podržavala nezadovoljstvo slovenskog elementa u Turskoj, a u isto doba upućivala je turske vlasti na izdajničke težnje istog tog elementa; ona je potpomagala međusobnu borbu Srba i Bugara u Maćedoniji; ona je javno pred Evropom u društvu sa Rusijom predlagala Turskoj reforme i gonila Tursku da ih izvršuje, a u isto vreme preko svojih konzula i osobito preko katoličkih misionara podbadala Arnaute da se odupru uvođenju reforama, jer je uvođenje reforama upravljeno protiv njihovih životnih interesa.
Na taj način Austrija je uspela da svojim intrigama stvori pravo vrzino kolo u Turskoj, da oslabi Srbiju i Bugarsku, da održava međusobnu borbu Srba, Bugara i Grka u Turskoj, da izazove konflikte slovenskog življa sa turskim vlastima i Arnautima, a Arnaute da dovede u sukob sa slovenskim življem i zvaničnom Turskom.
Veliki obrt u Srbiji u maju prošle godine pomeo je u nekoliko planove i rad austriski. S toga se austriska diplomacija i štampa i upela svom snagom i poslužila svima sredstvima, da omete pravilan razvitak stvari u Srbiji. Međutim, u koliko je majski obrt u Srbiji pretio da poremeti račune austriskih državnika, u toliko je rusko japanski rat dao Austriji mogućnost i ne može bolju biti priliku, da izvrši svoje planove na kojima već odavno radi.
Stoga je Austrija još odmah posle 29. maja, a osobito otkad je izbio rusko-japanski konflikt, počela sa vanrednom energijom da se sprema protiv Srbije i protiv Turske. Ona je jesenas i zimus učinila silne pripreme za slučaj akcije; spremila je sve što je potrebno za mobilizaciju i dislokaciju trupa osobito u Sremu i u Hercegovini; utvrdila je i za strategiske potrebe udesila sve pruge prema Srbiji i Novopazarskom Sandžaku. Celu zimu se radilo i još uvek se radi sa grozničavom energijom na utvrđivanju i proširenju železničkih puteva na prugama Novi Sad — Zemun, Inđija—Ruma — Klenak i Ruma — Brod. Osim toga u sremskim selima izvršen je tačan popis hrane, stoke i stanova za vojne potrebe u slučaju mobilizacije. Na posletku, jedan od najvažnijih i najsigurnijih momenata i dokaza kako se Austrija sprema na akciju protiv Srbije i protiv Turske, to je imenovanje za vrhovnog komandanta vojske u Bosni i Hercegovini feldmaršala Alborija, koji je do sada bio komandant prvoga korpusa u Galiciji (dakle korpusa koji bi u slučaju rata sa Rusijom prvi pošao protiv Rusa), i koga austriski vojni krugovi smatraju za najboljega stratega.
Naporedo sa tim spremama protiv Srbije i Turske, Austrija još energičnije no pre radi na tome da izazove u Turskoj nemire, te da tako dobije priliku da se umeša i da okupira Staru Srbiju i Maćedoniju. Stoga austriski agenti, konzuli i misionari potpomažu srpski živalj u severnim krajevima novopazarskog sandžaka i uveravaju ustanike da će ih Austrija pomoći, u isti mah austriskom inicijativom ustaju Arnauti u Đakovici na oružje protiv Turske što hoće da uvede reforme, a zvanična Austrija goni Tursku da izvede reformni program.
Zvanična Austrija dakle goni Tursku da izvrši reforme, a austriski agenti podbadaju Arnaute protiv reforama i u isti mah pomažu Srbe i protiv Arnauta i protiv turskih vlasti a vlastima i Arnautima potkazuju Srbe.
Sve to čini Austrija stoga što hoće da se koristi rusko-japanskim ratom i da pošto poto izazove nemire na Balkanu da bi mogla dok su još Rusiji vezane ruke zbog rata na Krajnjem Istoku, okupirati Staru Srbiju i Maćedoniju.