(Nastavak.)
— Momci! pripazite na moju staru kobilu dok se ne vratim; ne dajte da vam utekne. Treba mi jedan pokrivač. De! ne govorite svi na jedan put.
— Evo, Rube, evo! uzviknuše svi lovci, nudeći svaki svoj pokrivač.
— Dosta će mi biti jedan. Svega nam treba tri: Bilov, moj i još jedan. Na, Bili, stavi to preda se. Sad hajde stazom Apaha od prilike trista milja, a potom ćeš je preći; ne idi po krčenom putu; drži se moje strane i dobro ostavljaj tragove. Galop životinjo!
Mladi lovac priteže petama bokove konja i galopom odjuri stazom Apaha. Kad je prešao od prilike trista jardi, zaustavi se, očekujući nove instrukcije od svoga druga. Tada čiča Rube beše uzeo jednu strelu i prikačiv nekoliko struka nojeva perja na zupčasti joj kraj, natače je na najvišu motku od onih, što su Indijanci ostavili pobodene u logoru.
Vrh beše okrenut na južnu stranu staze Apaha, i strele su bile tako istaknute, sa svojim crnim perjem, da bi svakome, koji dolazi od Lanosa, morale pasti u oči. Kad to bi gotovo, on pođe za drugom peške, držeći se u ostojanju od staze i pažljivo koračajući. Kad stiže do Gareja, on spusti drugu strelu na zemlju, vrhom okrenutu jugu i na način kako se može videti sa mesta na kome je bila prva. Garej je jurio neprestano napred, dok je Rube išao preko polja, u paralelnoj liniji sa stazom.
Projurivši tako dve do tri milje, Garej uspori hod i pusti konja da ide hodom. Malo dalje zaustavi se i pusti konja da se odmara. Tu ga Rube sustiže i prostre tri pokrivača, jedan do drugog, prema zapadu s jednog kraja puta, na drugi. Garej sjaha i povede konja sasvim polako preko pokrivača. Kako su noge konja gazile od jednom samo preko dvaju pokrivača, čim bi treći bio slobodan, podigao bi ga i prostrli bi ga napred. To je ponavljano dok konj ne beše zgazio poduboko u polje. Tada Garej skupi pokrivače, pope se na konja i vrati se istim putem, duž podnožja brega. Rube se beše vratno stazi i ostavio strelu na mestu na kome je malo pre konje bio; zatim udari na jug s četvrtom. Kad pređe oko pola milja, saže se preko staze, podiže se, uputi se podnožju brega i udari istim putem kojim beše otišao njegov pratilac. Lažni trag bi postavljen; lukavstvo beše potpuno.
Sunce, sa svoje strane, nije stajao skrštenih runu. Više vukova behu ubijeni i oderani, a meso upakovano u kože. Vrgovi behu puni, naš zatočenik čvrsto vezan na mazgi, te samo iščekivasmo povratak svojih pratilaca. Segen odluči, da ostavi dvojicu da stražare kraj izvora. Njima bi naloženo, da drže svoje konje u stenama i da ih poje vedricama, kako ne bi ostavljali sveže tragove kraj vode. Jedan će stalno ostati pa jednoj uzvišici i posmatrati preriju durbinom. Čim bi se Indijanci ukazali, povući će se svi, neopaženo, duž podnožja brega; zatim će se zaustaviti severno na deset milja na mestu, s koga se mogaše posmatrati ravnica. Tu je trebalo da ostanu dok se ne budu uverili, na koju su stranu otišli Indijanci, ostavivši izvor, i tek tada da što brže mogu donesu četi vesti. Sav ovaj raspored beše gotov kada se vratišo Rube i Garej. Tada sv popesmo na konje i obilazno se uputismo podnožju brega. Kada prispesmo, nađosmo kameniti put, na kome kopite naših konja ne ostavljahu nikakvog traga. Njim smo išli na sever, držeći se gotovo naporedo s ratnom stazom.
Opkoljen čopor
Posle dvadeset milja kada prispesmo na mesto, gde je trebalo da se pridružimo glavnom delu čete. Ustavismo se kraj jednog potočića, koji je izvirao iz Pinona i tekao na zapad k Sen Pedru. Tu je bilo dovoljno za nas šume i obiljno trave za konje. Naši drugovi prispeše rano sutra dan, pošto su putovali celu noć. Beše im nestalo hrane kao godi i nama i, u mesto de se zadržimo i odmorimo naše umorne konje, valjalo nam je ići napred kroz jedan klanac, ne bismo li našli divljači s druge strane. Oko podne stupismo u predeo pun proplanaka livadica okruženih gustom šumom i posuti ostrvcima od šume. Ove livade behu pokrivene gustim džbunovima, i tragovi bufala opažahu se oko nas. Videsmo njihove staze, odlomke rogova i legla.
Još besmo kraj potočića, kraj koga smo proveli prošlu noć, te se ustavismo opet kraj njega da provedemo podnevni odmor i osvežimo svoje konje. Oko nas, kaktusi sviju oblika pružahu nam crvene i žute plodove. Zgotovismo izvrsan ručak od plodova i svakovrsnog variva, koje nalazimo u prvobitnom stanju samo u ovim divljim predelima. Posle dva časa počinka, uputismo se proplancima, tako smo išli oko jedan čas, kad sve Rube, koji iđaše nekoliko koraka pred nama, služeći nam kao vođa, okrete na svome sedlu i pokaza nešto iza sebe.
— Šta je, Rube? upita Segen šapatom.
— Svež trag, kapetane; bizoni!
— Kako? Zar možete reći?…
— Ima ih do pedeset u čoporu: prešli su čestu dole. Nedaleko od nas je proplanak; kladio bih se da ih je tamo čitava gomila. Držim da je ovo mala prerija, kapetane.
— Stanite gospodo, stanite! i ćutite! Napred, Rube. Hajdete, gospodine Haleru: vi ste ljubitelj lova; hajdete s nama!
— Pođoh za vođom i Segenom kroza žbunje, stupajući sasvim polako i tiho kao god i oni. Posle nekoliko minuta, dođosmo do polja, pokrivenog visokom travom. Pogledavši obazrivo kroza lišće, ugledasmo ceo proplanak. Bufala behu u sredini. To je bila, kao što je Rube nagađao, mala livada, široka od prilike milju im po, a zatvorena oda sviju strana gustom šumom. Blizu sredine beše nekoliko bujnih drveta, kada su se ukrštala iz sredine guste česte. Grupa vrba naznačavaše, da ima vode.
— Ima dole jedan izvor, promrmlja Rube; a oni se baš sad spremaju da osveže njuške.
To se jasno videlo; nekoliko životinja ukazaše se u tom trenutku, kako izlaze iz vrbljika, i lepo smo videli njihove mokre bokove i bale, koje su im kapale s gubica.
— Kako bismo ih se dokopali, Rube? upita Segen; mislite li, da im se može približiti?
— U to ne sumnjam, kapetane. Trava će nas lako sakriti, a šibljak će nam poslužiti kao zaklon, iza koga ćemo se prišunjati.
— Ali kako? Ne bismo li ih mogli goniti; nema dovoljno čistine. Na prvi šum, oni će pobeći u šumu. Svi će nam umaći.
— To je istinito kao sveto pismo.
— Pa šta onda da se radi?
— Stari crnac zna samo još za jedno sredstvo.
— A to je?
— Da ih opkolimo.
— To je lepo; samo ako uzmognemo. Kako je s vetrom?
– On je nepomičan kao Indijanac, kome su glavu odsekli, odgovori lovac, uzevši lako pero sa svoje kape i hitnuvši ga u vazduh. Vidite li kapetane, kako pravo pada.
— Tako je.
Mi možemo opkoliti bivole pre nego što oni osete naše prisustvo, a imamo dovoljno ljudi, da ih lepo zagradimo. Na posao, kapetane; treba ići dole do na kraj.
— Onda rasporedimo svoje ljude, reče Segen, okretavši ovoga konja. Vi odvedite polovinu na njihovo mesto, a ja ću odvesti ostale. Gospodine Haleru, ostanite gde ste: to je mesto dobro kao retko koje. Kada budete čuli trubu, poteći ćete napred i činićete što nalazite da je najbolje. Ako budemo uspeli, imaćemo zadovoljstva i dobru večeru; a ja pretpostavljam, da i vi osećate potrebu toga.
Govoreći ovo, Segen me ostavi i okrete se svojim ljudima praćen starim Rubeom: Oni su nameravali, da podele četu na dva dela i da povedu jedan levom a drugi desnom stranom, ostavljajući ljude mestimice oko livade. Morali su ići sakriveni šumom i pokazati se samo na ugovoreni znak. Tako, ako bi nam bivoli ostavili vremena da izvedemo manevar, besmo sigurni, da će nam ceo čopor pasti šaka.
Čim me Segen ostavi, dadoh se na pripremanje pištolja, obnavljanje kapisla. Kako posle toga nisam imao šta da činim, stadoh posmatrati životinje, koje su bezbrižno pasle, ne sluteći opasnost. Trenut posle opazih, kako tice odleću u šumu, a krici plave kreje naznačavahu mi napredovanje hajke. S vremena na vreme, jedan stari bivo, koji beše čoporu na boku, tresao bi svoju nakostrešenu grivu i lupao bi kopitom o zemlju; očevidno je nazirao, da sve nije kao što treba oko njega. Ostali izgledaše da ne primećuju ovo i mirno i dalje pašahu bujnu travu. Ja mišljah na lep lov koji ćemo prirediti, kad mi pogled privuče neki predmet koji se pojavi iz šumarca. To beše jedan mali bivo, koji se približavaše čoporu. Izgledaše mi malo čudno što se on tako bio izdvojio iz čopora, jer su im mladunci, odgajeni tako da se boje vukova, obično stajahu u sred grupe.
— Možda je zaostao na izvoru, pomislih. Možda su ga drugi odgurnuli, pa je tek onda mogao piti kada su ovi otišli.
Učini mi se da lagano hodi, kao da je ranjen; ali, kako je on gazio posred visoke trave, nisam ga mogao svega videti. U tom opazih čopor divljih zverova, koji tuda uvek vrebaju ove životinje. Opazivši mladog bivola, gde izlazi iz šumarca, oni jurnuše na nj videh ih gde ga opkoliše i učini mi se da im čuh besno urlanje. Ali, izgleda da bivo, braneći se, prokrči sebi put u sred najgušće grupe ovih životinja i, posle nekoliko trenutaka, opazih ga kraj ostala mu društva, u koje kad se umeša izgubi mi se iz vida.
(Nastaviće se)