U našem javnom životu opaža se ovih poslednjih dana jedna čudnovata stvar. Svi naši listovi bez razlike stalno govore o zamršenom internacionalnom položaju, u kojem se Srbija nalazi otkako je počeo rusko-japanski rat, o teškoćama, koje nas spolja čekaju, o opasnostima koje nam prete, o spremanju Austrije da, s nama ili bez nas, umaršira u Staru Srbiju i Maćedoniju — a samo na onom mestu, na kojem bi o svemu tome trebalo najviše računa da se vodi, u Narodnoj Skupštini, niko o svemu tome niti misli, niti govori.
Nisu te opasnosti i te teškoće samo novinarske izmišljotine, stvorene zato da se uzbuni svet. Ko god ima oči može da ih vidi ako hoće da ih vidi. Austrija se na vrat na nos sprema, mobiliše; svoje spremanje čak ni ne krije, a mi sve to ravnodušno gledamo, kao da se nas i naše kože ne tiče — u Narodnoj Skupštini trampe se imanja i grupišu opštine.
Uzbunila se cela evropska štampa, austrijski planovi više interesuju ceo svet no krvavi rat na Dalekom Istoku; svako za sebe i za svoju kuću stražuje, svako se boji opšteg meteža i opšteg rata — a mi na sve to mirno gledamo, kao da nam je sve potaman.
Buni se čak i Italija, austrijska saveznica. Ona nema ništa da brani, niti da izgubi, ali se boji da ne izađe praznih šaka, kad nastane opšta deoba, boji se da joj saveznica ne podvali, pa se i ona sprema — a mi, kojima krov nad glavom gori, mi mirno gledamo, šta se oko nas radi.
Rumunija se sprema. Izgleda joj, da je pritisak ogromne Rusije, koji stalno oseća, manji otkako pucaju topovi kod Port-Artura, pa i ona gleda da u ovoj zgodnoj prilici, izvuče što za sebe, uz pomoć svoje saveznice Austrije. Mobiliše vojsku, puni magacine na Dunavu — a nama je sve to svejedno, nas se sve to ništa ne tiče.
Ništa nas se ne tiče arnautska pobuna u Staroj Srbiji, niti gledamo da uhvatimo prste koji su u nju pomešani. Zašto brigu da brinemo? Zašto još o takvim stvarima glavu da lupamo? Sve je dobro, sve je u svom redu, treba da smo veseli, vesela nam majka!
Ceo svet je uočio opasnost, koja preti opštem miru, otkako je buknuo rusko-japanski rat. Svi osećaju, da će maćedonsko pitanje, ne zbog komita, ne zbog držanja Turske ili Bugarske, već zbog zavojevačkih planova austrijskih; da stupi u akutnu fazu, čim Rusiji budu vezane ruke na Istoku — a mi kao da smo slepi, slepi kod očiju niti što vidimo, niti brinemo. Za poslednjih četrnaest dana bilo je o tome govora u mađarskom, austrijskom, francuskom, engleskom parlamentu, a naša Skupština evo pet meseca sedi na okupu, a niko se ne nađe u njoj, ne nađe se čovek da zapita vladu šta je s nama i našom budućnošću.
Ozbiljni ljudi i listovi tvrde da je Austrija već tražila mandat od velikih sila da uđe u Staru Srbiju da uvede mir, a to naše narodne poslanike ništa ne buni niti uznemiruje; razgovaraju se, dogovaraju, šale i šegače koliko im srce hoće. U Beču se javno govori, da bi Austrija, u slučaju da dobije od Evrope mandat, tražila od Srbije slobodan prolaz za svoju vojsku; pošto bi joj nastupanje preko Sandžaka bilo suviše opasno; neki tvrde, da je ta ponuda već i podnesena našoj vladi, a nikoga nema u onoj kući što se zove srpskim parlamentom da zapita je li sve to istina, u koliko je istina i, ako je tako, šta misli vlada da radi.
Znamo i mi, da takve stvari vlada ne može da udara na velika zvona, niti da trubi na sve strane. To bi bilo i nepotrebno i štetno. Ali kad ćuti i vlast i skupština, kad se sve zavija tajanstvenim velom, onda svako od nas ima pravo da pita, misle li ti ljudi u opšte nešto o toj stvari. Jer najposle nije sad u pitanju sudbina jednog čoveka, nego budućnost ove zemlje i budućnost sviju nas. Ako se hoće da narod s poverenjem dočeka događaje, ako se hoće da budemo svi na sve spremni, onda neka nam vlada i skupština dadu dokaza, da vode računa o svemu što se oko nas dešava, neka nas ne ostavljaju u neizvesnosti, neka nas obaveste koliko se može, neka nas uvere, da vode brigu o interesima Srbije i o časti njezinoj. Stvarnih nam dokaza treba, na golu reč nećemo da verujemo.