Pre sto godina na današnji dan izabran je za vođu srpskih ustanika Karađorđe. Srbi kojima je bila dojadila dahijska obest i samovolja, rešeni da ginu s oružjem u ruci kad se već ginuti mora, izabrali bu za vođu onoga, koji im se činio najpodesniji i najdostojniji, da ih u toj teškoj borbi vodi.
Nama danas, posle punih sto godina, izgleda, da se samo po sebi razume što je baš on, Karađorđe, izabran. Na takva teška mesta postavljaju se najbolji među najboljima, oni, u kojima svi ostali imaju poverenja i koji svojim dotadašnjim radom opravdavaju to poverenje i daju nade da će opšti poslovi biti onako vođeni kako opšta stvar zahteva. Ali kakvih su razloga imali savremenici Karađorđevi da baš njega biraju, u Orašcu, 14. februara, pre sto godina? Osobine koje je docnije u ratu pokazao nisu im mogle biti poznate, ili su bar samo u nekoliko bile poznate. Po bogatstvu i po jačini svoje porodice nije se takođe mogao meriti sa mnogim prvacima tadašnjim, pa ipak ga izabraše svi okupljeni i to jednodušno.
Teško je dati odgovora na to pitanje. Ličnost Karađorđeva obavijena je danas već legendom, kojom se obavija sve što je veliko. Teško je razaznati crte i osobine čoveka, koji je prvi digao ruku na Turčina. Savremenici različito govore, a baš i kad bi se svi slagali, pojedinosti koje nam daju ne bi nam danas bile dovoljne.
Istoriku danas, zbog nedostatka u materijalu, nije mogućno tačno konstruisati sliku prvog vožda srpskog. Ali je sigurno, da je narodni instikt, koji se uvek probudi kad opšta opasnost naiđe, učinio, da izbor padne na onoga, koji je imao sve osobine za takvo mesto. Tada, u tim prvim, najtežim trenutcima nije se tražilo okretnosti duha niti elastičnosti, već mnogo odlučnosti; nepomirljivosti, strogosti i pravde. I još nešto. Tražilo se junaštva, mnogo junaštva i fizičkog i moralnog, junaštva više no ičeg drugog. To su svi znali, svi osećali, pa su ga zato i birali.
A narodni instinkt nikada se ne vara, pa se nije ni u toj prilici prevario. Tako se postepeno ulazilo u krvave bitke ne zato što se odmah iz početka mislilo na opšte oslobođenje i na obnavljanje srpske države — ta se misao začela tek docnije, kad su prvi uspesi dali maha sve većim nadama — već što je neodložna potreba zahtevala, da se stane na put onim silnicima, koji su iz beogradskog grada davali naredbe ubicama da ubijaju i dželatima da vešaju. Narod se bio digao da se brani od konačne propasti i branio se onako, kako ume da se brani onaj, koji samo u pobedi gleda spas.
Predstavnik tog narodnog otpora, izraz životne snage, koja je tinjala u srpskom narodu, zbir celokupne energije ovo je Onaj, koga su srpski prvaci 14. februara 1804. godine izabrali za svog poglavicu, Karađorđe, prvi srpski vožd.