Mnogi je misô, mnoge se trude Kad bi ko hteo pesnik da bude, Sa strašnom mukom teško se bori Ko hoće svom rodu kakvu pesmu da stvori. — Branko Sekulić, papudžija
Jeste li ikada bili urednik kakvoga lista, ali pravi, ne samo potpisani?… Znate li vi za muke toga jadnog božjeg stvora?… Da vas čovek samo osudi da pročitate i polovinu onoga, što on mora da pročita, pa bi vam bilo dosta. A već i da ne govorimo o onim spisateljima, koji uvek hoće sami da vam pročitaju svoje spise iz bojazni, da ćete ih vi i nečitane baciti u kotaricu.
Pokojni Vojislav, kao urednik, hteo je na taj način jednom da pogine. Nekom žandarmerijskom podnaredniku palo na pamet da napiše žalostivu igru u sedam činova: „Joca harambaša i Juca hajdučica“, u koju je metnuo i sebe, sa punim imenom, prezimenom i činom, kako je junak, te goni hajduke. On je taj „rukopis“ predao Vojislavu, da ga štampa, ako se ne varam, u „Predionici“, i da mu popravi za pozorište, pa je onda iz dana u dan dolazio, da ga pita, je li ga pročitao. Pošto su mu odgovori i uvijanja Vojislavljeva već postala sumnjiva, on jednoga dana dođe, poruči iz obližnje kafane dve kave, metne duvan na sto, zaključa vrata, izvadi revolver, razvi „prepis“ svoje žalostive igre, sede i otpoče čitati. I tako je čitao, čitao, čitao — čitao sa najvećim oduševljenjem. Posle silnoga okršaja, u kome je sam uvek bio najveći junak — te su ga i prozvali „hrabri podnarednik“ — pobije on hajduke, strašnoga harambašu Jocu svojeručno veže i preda vlasti, hajdučicu Jucu „skloni neznano kud“ i žalostiva se igra završava slikom, osvetljenom „bengalskom vatrom“, na kojoj je predstavljeno, kako mu vila meće venac na glavu, kapetan Života mu pruža medalju za hrabrost, drugom rukom mu dodaje ucenu od 5.000 dinara, anđeli iz daleka čitaju ukaz, kojim se postavlja odmah za potporučnika, a muzika svira posmrtni marš. Vojislav se tu zaplače i klone, podnarednik ga isprska vodom i — ode.
Vojislav je doduše, već odavno umro; ali eno živa Branislava Nušića i Žarka Ilića, pa ih upitajte, ako meni ne verujete.
Da, da, urednici preture mnoge jade preko glave, i ko će sve da ih ispriča!… Jedni vam šalju pripovetke; drugi ekonomsko-finansijske članke („Kako da uredimo jadno stanje?“… „Kako da se obogatimo?“… „Gde nam je spas u 12. času?“… itd); treći traže, da mu, iz ljubavi prema slabačkoj srpskoj književnosti, odštampate oglas o knjizi „Pet carstava ili tri prijatelja, čarobna igra u pet činova s pevanjem“; četvrti vas preklinje i uverava, da mu sva budućnost zavisi od toga, hoćete li štampati njegove „Poslednje uzdisaje“; peti traži od vas saveta, „kako da postane pesnikom?“. Šesti opet, slobodnjak neki, brinući se za prestoničko dobro, hoće pošto-poto da postane novinar i pošalje vam ovakav napis:
Naš uvaženi građanin N.N. kafedžija u Paliluli, naišao je pre neki dan oko ponoći u svojoj avliji na jednu — gusku. Prosto strašno!… Eto dokle smo doterali sa ovim našim trzavicama, da se jedna guska (hajde, da je bar kakva druga tica! Ur.) i to ne obična, nego tuđa guska usudi ući u avliju jednog čestitog palilulskog kafedžije. Pitamo nadležne vlasti, da li im je ovo poznato i šta traži ovaj noćni gost u to doba po avliji jedne uvažene poreske glave?! Mutna su vremena nastala…
Jedan pita:
Šta da radim? Da l' da pevam, Il' vesele brojim danke.
Drugi preti čitavim paketima koje može doneti radi izbora, ako se poslata pesma ne dopadne, pa između ostaloga, veli:
… na muci se poznaju junaci, pa sad kvit — hoću da budem pesnik, pa sad gledajte kako god kao što rekoh šta košta ja ću da platim, samo hoću da vidim trukovano moje ime a i neki iz moje familije, pa posle ako je da se mre, nek se mre samo neću bez da sam ostavio potomstvu pesme…
Pa onda već ne može da odoli svome pesničkome nagonu, nego prelazi u stihove:
I teča Panta i Ujka sima pući će od silne muke Kad u novinama vide Ime Ime moje… truke — truke
Razume se, da u primedbi objašnjava, kako ovo „truke — truke“ znači: „trukovano“.
I doista ima ljudi za koje je to zanosna sreća videti svoje ime u novinama, dok bi drugi dali trećinu svojega života, da vide štampane svoje umotvorine. To je bolest, bolest kod mnogih neizlečiva i zato poneke od takvih osoba često prestaju biti komičnima i bivaju tragična. Koliko je od njih, pismenih i nepismenih, straćilo svoj život nošeni celoga veka neodoljivom željom i do poslednjega časa neoslabljenom žudnjom, da budu novinari i književnici!… A koliko je, opet, od onih, koji su odista umeli štogod da napišu i nešto uradili, promašilo svoju činovničku karijeru, ne važeći u nas kao „ozbiljni ljudi!…“ to svi dobro znamo. A, međutim, i među jednima i među drugima ima ipak puno dobrih ljudi.
Neki mladić, veoma umilna izgleda, po svemu sudeći stariji velikoškolac, do krajnosti skroman i učtiv, donese pesmu. On nije nasrtljiv, i vrlo retko dolazi da pita, šta je s njegovom pesmom, ali uvek tako žalosno, kao da mu u tom trenutku život od toga zavisi. Donekle sam se izvlačio kako sam znao (pošto su meni ostavili, da se sa pesnicima računam), ali jednoga dana dođe on i zapita najtužnijim glasom, što ga je ikada pesnička duša izmislila: „Pa zar još niste pročitali moju pesmu?!…“ Stanem obećavati i pravdati se sasvim zbunjeno pred ovim očevidno nesrećnim čovekom, kome se već i oči počeše puniti suzama. Suze ne mogu da gledam, te jedva dočekah, da se okrenem, kad me korektor zamoli za neko objašnjenje.
Međutim je novi pesnik bio oborio glavu i pogled mu pao na redakcijsku kotaricu. On, jamačno sasvim instiktivno, ćušnu ruku u nju i, o sudbino, natrapa baš na svoju pesmu. Kad sam se vratio stolu, on je već bio saznao sve, iz očiju mu grunuše suze, prinese pesmu ustima i čisto zakuka: „Pesmo moja nečitana… pesmo moja nečitana!…“
Zastiđen i istinski tronut dohvatih pesmu iz njegovih ruku i pošaljem u štampariju odista nečitanu. Ovaj je čovek morao imati u sebi pesničku dušu. Pesma mu, doduše, nije bila bogzna kakva, ali me je on posle toga još dugo sretao sa nekim blaženim osmejkom i uvek pozdravljao očevidnom zahvalnošću.
A ko, opet, iz vremena pre desetak do petnaest godina ne zna za Žiku Pesnika, on je imao i svoju vizitkartu:
Živko Pesnik
đače samouče i različitih jezika pesnik
To je bilo dobro i poslušno momče, ali je jadnik patio od padavice. Jednom ga je to snašlo baš kad mi je, posle dugog navaljivanja s njegove strane — stao čitati nekakvu veoma dugačku svoju pesmu.
Njega je njegova pesma očigledno uzrujala. Usred čitanja zamoli me, da nastavim ja; on duboko uzdahnu, dokopa se obema rukama za sto, kraj kojega sam sedeo i gledajući me pravo u oči, stade polako padati nauznako. Sto, mastilo i sve ostalo pade preko njega. Na podu zatreperi kao ranjena životinja, poleža malo, pa ustade. Pogleda po sobi, onda u mene, čisto zastiđeno: „Oprostite“, reče, pokupi svoje hartije, pa žurno izađe na zadnja vrata. Od toga doba nikad se više nismo videli. — Siromah!… Njemu je trebalo lečenje, prijateljskih saveta i dobra nega, a mi smo u pustoj mladosti, terali komendiju s njim.
Toga sam se groznoga prizora dugo sećao. Ali da se vratimo na veselije stvari.
Jednoga sam dana sedeo u uredništvu zaludan, kad mi nekakav patroldžija donese jedan zavoj i pismo. U pismu je stajalo kratko i jasno:
Poštovani gospodine! U prilogu pod # šiljem vam ovu veliku pesmu, da je oštampate u vašim cenjenim novinama. Pare vam ne tražim nego više za ljubav.
— Sa visokim poštovanjem itd.
Već po ovom pismu sam slutio neku bedu. Otvorim zavoj i imam šta videti: „Smrt Smail-age Čengića. S latinskog preveo Maksim Jerotić, žandarm, potporučnik iz Beograda“
Slatko sam se nasmejao, i onako sam uzviknem: „Maksime, brate, đe nauči latinski? Da te nisu u Mljetke šiljali?“
Ne prođe ni nedelja dana, a u uredništvo stupi oficir:
— Ja sam Maksim Jerotić — veli.
— A vi ste to, g. Maskime?
— Jeste, ja sam. Molim vas, šta je sa onom mojim prevodom?
— Pa stvar je, znate dobra. Nego gde vi naučiste latinski? — upitam ga, tek toliko da razbistrim situaciju.
— E, nećete mi verovati — prihvati „prevodilac“, ponosito se smešeći — da nisam ni znao da znam latinski. Ali jednom prilikom, kad smo nekom književniku pretresali stan, meni, pored ostalog, dođe u deo i ta knjižica. Pogledam — latinska. Počnem da čitam, pa mi se učini, kao da razumem. Čitam, čitam i — sve više razumem. More, Maksime, kažem sebi, pa ti znaš, more, latinski. Pričam ovamo u kasarni, i čitam im, i svi su se čudili. Kapetan veli: prevedi ti to, Maksime, da možeš još postati slavan čovek. Pa pošto je stvar i… onako… vojnička, ja sednem i prevedem.
— Hm, hm!… Lepo, lepo — učinim ja — A, molim vas, da li vas samo zovu Maksim, ili ste vi…
— Ah, ne — upade u reč „prevodilac“ — ne zovu me, ja sam pravi Maksim.
— Odmah sam pomislio…
— A je l’ te?
(Svršiće se)