Jedan državni činovnik prekorači jednog dana granice, koje su mu zakonom i najobičnijim pravilima uljudnosti određene, i pokaže time, da nije za mesto na kome je. Javno mnjenje se uzbuni, a on onda, mesto čega drugog, da jednu izjavu, u kojoj, priznajući da je pogrešio, pokušava da se izvini izazivačkim držanjem protivne strane i zadovoljnošću svojom usled službenih neprijatnosti.
Nije nam danas namera da govorimo o prednosti tog izvinjenja, niti u opšte o Ceroviću. Mi smo već jedared jasno i otvoreno kazali naše mišljenje o celoj toj stvari i ne bismo imali nikakvih razloga, da se ponova na to vraćamo, da se nije desilo nešto drugo. Jedan narodni poslanik — koji, to je svejedno — uputio je na ministra unutrašnjih dela interpelaciju o tom događaju, na šta je ministar izjavio, da će mu odgovoriti 31. marta.
Na prvi pogled izgleda da je sve u svom redu: ministar hoće da od govori kao što je po zakonu dužan da to učini i određuje rok za taj svoj odgovor u granicama koje mu propisuje poslovni red skupštinski. Pa ipak nije tako, ma da je ministar u formalnom pravu; nije zbog toga, što odugovlačenjem svog odgovora oduzima ovaku važnost i podnesenoj interpelaciji i svome odgovoru. Kod nas se brzo živi i brzo zaboravlja; svakog dana dešavaju se nove stvari, koje privlače opštu požnju na sebe i bacaju u zasenak sve ono što se pre toga dešavalo. Danas je ceo svet u Beogradu uzbunjen zbog držanja g. Cerovića na zboru Ženskog Društva; 31. marta neće više niko na to ni misliti. To g. Stojan Protić vrlo dobro zna pa zato i odlaže svoj odgovor.
Zato mu mi i zameramo. Očevidna je stvar; da ministru nije bilo teško odmah odgovoriti. U svakom drugom parlamentu, tako bi i bilo. Niti, tu treba proučavati kakva akta, niti slati kakve komisije. Ceo svet zna, šta je bilo, pa i ministar mora da zna. Pitanje je sad samo, šta g. Stojan Protić misli da radi s tim svojim činovnikom, a na ta pitanje mogao je odgovoriti odmah, a ne tek 31. marta.
Prema svemu tome izgleda, da g. Stojan Protić hoće da zaklanja g. Cerovića; zašto on to hoće nerazumljivo je za svakoga. Očevidno je, da ga on nije poslao u Žensko Društvo, niti mu naredio, da se onako ponaša, pa ipak ga brani. Brani jednog svog činovnika, koji ne zaslužuje da se brani i koji čak ni sam ne zna kako da se brani; zaklanja čoveka, koji ženama beogradskim preti gvožđem i bukagijama, ako ne rade onako, kako on, g. Cerović, hoće da radi. Zašto ga onda brani?
Dvadeset i pet godina g. Stojan Protić se odista borio za slobodu i nosio neko vreme za nju iste one bukagije, kojima g. Cerović danas, u slobodno doba, drugima preti, pa ga ipak trpi u službi, zaboravljajući koliko je vremena, borbe i jada trebalo, dok se jednom do te slobode došlo. Zar vam se onda ne nameće zaključak, da mi svi, sve bez razlike, za tom slobodom samo dotle žudimo, dok nas ugnjetavaju, a da, kad to prestane, mi bez zazora trpimo, da se u naše ime drugi ugnjetavaju? Istina je, da su sve ovo sitnice; najposle, g. Cerović pretio je samo bukagijama, a nikom ih nije metnuo na noge. Ali ni toga ne treba da bude; trebalo bi jednom za svagda da se zna, da državni činovnik ne može i ne sme da se ponaša onako, kako se g. Cerović ponašao u Ženskom Društvu. G. St. Protić može to da spreči i treba da spreči što pre.