Mnogi je misô, mnoge se trude Kad bi ko hteo pesnik da bude, Sa strašnom mukom teško se bori Ko hoće svom rodu kakvu pesmu da stvori. — Branko Sekulić, papudžija
Da među radnicima na ovoj vrsti pesništva ima mučenika, i koliko ih staje njihovo pevanje, najbolje kazuje jedan takav pesnik ovim svojim stihovima:
Kad se pesme latim, Ne mogu čisto da dišem, Već u znoju lica, Stihove svoje pišem.
Tu već čovek mora i da se sažali.
Međutim, ima među njima i čisto patoloških pojava. Ili, zar se može i zamisliti, da bi ikakav iole zdrav čovek mogao poslati kakvom listu, sa ozbiljnom molbom za štampanje, ovakvu stvar:
Da je: sveti Metodije; — Inače ga zovu i — Metođe!? — Na svetog s' Iliju — 20. jula — A i pre i posle toga — Mnogi tu svet skupi! Itd.
Kao i ovo iz druge pesme istoga lica:
I od toga je priča postala Da Gospod Bog jede! Da li je istina!
Pa ipak je to u svoje vreme učinio nekakav Bl. Rad, iz Beograda. Isto važi i za drugog njegovog kolegu, koji se potpisuje „Zverka“, i ovako peva:
Pa zašto, zar ja, Koji duhom dišem slobode čarme Da ne budem čedo svetlosti zarne?!? Niko mi sme, ko to!, to pravo oprovrć Manj ako Bog da — prć, prć, prć… I u tom času Dusi se dižu, da se sojedine, Kao što crv gamiže posred prašine. Ah podle duše jadne nikakve… Što će mi u srcu onda taj čar?! Koj zna?… Možda je to kakav fini šamar?… O znam ja tebe… i tebe… ali: pst. Ali opet kad pomislim na te Dušo mila U stomaku mi se nešto uzmuti… Srećna bila!! Oj, oj, oj.
Ovoga čoveka mora da je mučio nekakav silan jad.
⁂
Za ovakve, i njima slične, pesnike, izmislili su bedni urednici jedno sredstvo, nekima da se svete, a nekima da ispune želju, nu poglavito da svojim patnjama dadu oduške. To je spasonosno sredstvo: rubrika za „Odgovore uredništva“. Pa ipak ni to uvek ne upali, jer mnogi od ovih spisatelja pristaju, da im se i tu stvari štampaju.
Evo nekoliko tačaka iz te rubrike:
Mirku, ovde. — Ovo vam je mesto iz ljubavnih vam pesama odista nežno i dirljivo:
To vetar piri, To zvonca zvone Kô slatki glasić U moje Mare, Kada mi nežno na uvo šapće: Ah, slatko moje malo magare!
E, to je, vidite, lepo! Iskrenost je jedna od najlepših osobina pesničkih, a toga, vidi se, vi imate. Vi ste bar iskren čovek… A kako vas, molim, zovu oni, koji vam ne šapću na uvo? Oni vam, mora biti, tako ne tepaju.
⁂
„Hladnom filozofu“, Ruma. — Od svih vaših „originalno izmišljenih, mudrih izreka“ mi štampamo ovu kao najverniju:
„O koliko strašne istine leži samo u dve reči: mladost-ludost!“
Da, tu imate potpuno pravo, jamačno mladi čoveče, bar vi.
⁂
„Ojađeniku“, B. — Sam će bog, a možda još i vi, znati, šta ovo treba da znači:
Kad se setim na te dušo, Kad mi tepa: slatki cušo! Kad se setim od na naše jade, Na grudi mi se silno otme: — Sigfride grade!…
Molimo vas, kako se vi inače?… Ako vam bude kadgod usput, svratite lekaru!
⁂
B. Sek. u **. — Kažete:
Hteo bih malo da s' našalim Ali ne znam kako ću!
Nemojte, molimo vas, to više nije ni potrebno. Mi smo se već iskidali od smeha, „šaljivčino“ stara!
⁂
Gđici S. S. u B. — Vi ste u svojoj noveli, koju ste skromno krstili „Moja katastrofa“, barem iskreni. Razume se, da je najdirljivija ona glava, koju počinjete ovako:
Znamenito veče… i lepo i strašno… Kad sam prvi put okusila od drveta saznanja (Nazdravlje vam bilo! Ur.)… Bila je subota; posle lepog zimskog dana nastupila je vedra, hladna noć… Ah, ja je nikad neću zaboraviti (To vam verujemo. Ur.)…. soba je bila topla…
Ja, ja… to je sve lepo, čak i vrlo lepo, a ono, što dalje dolazi još je lepše i interesantnije. Nego, kako bi bilo, da nam to nasamo ispričate?
⁂
Lj. K. Draganovskom, u Pož. — Povodom vašega pitanja:
Ah, šta da opevam ove tamne noći? Kuda mi valja za mislima poći! Za stolom sedim, spopao me jad. I muku mučim, avaj! pesnik mlad!
Mislimo da će najbolje biti, da se odmaknete od stola i da ugasite sveću. Jer ako već vas spopada jad, nije pravo, da i mi mučimo muku zbog toga sad.
⁂
„Starom novinaru“, ovde. — Badava se vi potpisujete „Stari novinar“, vašu pripovetku ipak nećemo da štampamo, jer ona jasno dokazuje, da starost ne štiti od — pisanja.
⁂
„Pegaziću“, u B. — Proleće je vrlo lepa stvar, naročito kad se o njemu ne „spisuju pesme“. — Ali, opet, koliko tek draži, koliko li lepote dobija više, kad ga vi ovako divno „spevavate“, i to, kao što kažete, bez po muke:
Već dolazi proleće milo Od zime kao da ništa nije bilo. Sa drveća spada već sve inje — I biljke se oblače u druge haljine. Sneg se topi i sa zemlje otide Pa će sad svima toplije da bidne, U prirodi vazduh življe da diše Pa čoveku milije i pesme da piše. A ptici lasti odletajet — U drugi vilajet…
Kamo te lepe sreće, da ste i vi nešto otišli u drugi vilajet, te bar sad ne bi morali da čitamo ove vaše, „bez po muke spevavane stihove“.