Pokraj svega poluzvaničnog odricanja i deca danas naša znaju, da se Srbija nalazi u opasnosti; ko god neće kao noj da zabada glavu u pesak samo da ne bi video neprijatelja, to zna i vrlo dobro oseća. Istina, mi smo na to već prilično navikli. Za poslednjih dvadeset i pet godina u nebrojeno prilika mi smo već slutili opasnost, nekad s razlogom, a nekad i bez razloga, te nas zato danas možda ima i takvih koji odista misle, da će i ovo biti samo nerazložna uzbuna bez ikakvih daljih posledica. Vremenom se čovek i na velike opasnosti navikava pa i nehotice ovako rezonuje. Zašto da katastrofa baš ovoga puta nastupi, kad nije dosad nastupila? Gledajmo svaki svoja posla!
Pogrešna su ta rezonovanja i pogrešan taj optimizam. Više no ikada, Srbija danas stoji pred neizvesnošću. Ne zna se ni šta će biti, ni šta sve može biti. Pre no što se osvrnemo, pre no što opazimo šta se to zbi, strahovit vihor može da digne oko nas sa sviju strana i da nas možda proguta, možda baci za sto godina u nazad, u svakom slučaju da vam nahudi. Ima li u Srbiji danas trezvena čoveka koji u to može da posumnja?
Naša nesreća u toliko je veća, što nas zatiče potpuno nespremne. Trebaće nam još mnogo vremena i mnogo truda dok se sve one nedaće, zbog kojih smo bolovali do 29. maja, otklone i zaglade. Kratko je i suviše vreme, još treba mnogo da se radi. Pocepani smo i zavađeni, iznureni i iznemogli, kao bolesnik koji posle teške bolesti prvi put pokušava da stane na noge.
Još je veća nesreća što smo potpuno nesređeni. Ma koliko da smo slabi, bili bi jaki, samo kad bi znali svi iste želje da imamo i svi iste nade. Ali mi to ne umemo. Najstrašnija i najkobnija posledica nekadašnje naše državne politike, koja se sva sastojala iz večitih skokova, promena, vrdanja i premetanja, koja nikada ni za dvadeset i četiri sata nije umela unapred da misli i radi, kojoj je stalno oskudevao stub oko kojeg se vrti osnovna ideja koja bi je rukovodila, najstrašnija posledica te klovnovske politike jeste ova današnja naša podeljenost u pogledima na najbitnije državne i nacionalne interese. S kim ćemo i kako ćemo? Ko nam je prijatelj, ko neprijatelj? Šta bi bio korisno, a šta štetno? Šta da radimo, a šta da ne radimo? — sve su to pitanja, na koja svaki drukčije odgovore daje, svaki po svojoj ćudi i pameti; svaki vuče na svoju stranu uveren, da je njegovo mišljenje jedino pravilno, a sva ostala da su iz osnova pogrešna. Zato se i zajednički napori, baš i kada ih ima, ukrštaju i potiru; zato pokraj najbolje volje stojimo na istom mestu i lagano tonemo sve dublje i dublje.
Hoćemo li, kad opasnost nastupi, ići s Bugarima, ili bez Bugara, ili protiv Bugara? Kako stojimo s Turcima? Kako s Crnom Gorom? Kako treba da se držimo prema Austriji? — Ko bi sve to znao? Odlučićemo se kad bude zatrebalo; za sad još ništa ne znamo. A trebalo bi da znamo, jer će nam inače ovaka odluka u kritičkom trenutku izgledati nedovoljno razložna, na brzu ruku donesena; diskutovaćemo i rezonovati onda, kad treba samo da radimo, smišljeno i sa planom, svi kao jedan čovek. U srećnijih naroda o takvim stvarima ceo svet je načisto, od prvog do poslednjeg građanina. Svi znaju šta treba da rade, svi znaju kako treba da se drže. Vladi su onda time vezane ruke, ali ona nije zbog toga slabija, naprotiv, još je jača. Radeći onako kako ceo narod misli i oseća, ona neosporno samo dobija u autoritetu i spolja i iznutra.
A kod nas? Kad dođe vreme da se rešavamo na koju ćemo stranu, nijedna vlada neće imati uz sebe ceo narod, pa ma na što se odlučila. Uvek će se naći ljudi, koji će to smatrati kao kapitalnu pogrešku, koji će biti protivnog mišljenja i proricati, kao tice zlosutnice, propast i sve moguće nesreće. Ne zato što su možda rđave patriote, nego zato što su tvrdo ubeđeni, da oni imaju pravo, a da su drugi na pogrešnom putu.
Jedan samo način ima da se svemu tome pomogne: pustiti da se o tim pitanjima slobodno diskutuje, da svaki bez zazora kaže svoje mišljenje, ne prebacivati odmah onako od oka poštenim ljudima, da namerno, iz nekih zadnjih ciljeva, hoće samo da unesu u narod zabunu, pa će se onda lagano, postepeno raščišćavati pojmovi, zablude će otpadati i ostaće samo istina.