— Prizren, 19. februar 1904. god.
Arnautska buna još nije svršena, uzprkos svima zvaničnim izveštajima turskim. Ma da je naš „Carigradski Glasnik“ doneo vest da se kosovski valija Šaćir paša vratio u Skoplje, ponev najlepše uspomene od dočeka u Đakovici, moram priznati da me je to saopštenje neprijatno dirnulo, jer ovakvim pisanjem i ovaj jedini srpski list u Turskoj ide na to da što više rasprostre tendenciozno skovane turske laži. Ovako pisanje „Carigradskog Glasnika“ imalo bi smisla samo u tom slučaju, kad bi njegovi rukovaoci unapred ugovorili sa srpskim čitalačkim svetom da sve vesti „Carigradskog Glasnika“ razume obrnuto, a ne kako je u njemu napisano.
Šaćir paša je još u Đakovici. Arnauti su isto tako još na okupu, istina ne više u masi, nego rastureni u manjim gomilicama po okolnim selima. Da bi se sprečilo dalje krvoproliće, Šaćir paša je otpočeo de vodi pregovore sa nezadovoljnim i pobunjenim Arnautima.
Smatram za potrebno da naglasim sa koliko obazrivosti i obaveštenja valja objašnjavati dolazak Šaćir pašin u ove pobunjene krajeve. Neumesno je, bar u ovoj buni, pripisivati Turcima neke zadnje namere: kao da su je oni sami izazvali kako bi na taj način našli zgodan pretekst, da što više vojske iskupe u St. Srbiji. Jer, ma da je arnautska buna uzela bila u početku ozbiljne razmere, ma da je Šemsedin paša imao velikih gubitaka u borbama Baba i Ločes, turska je vlada poslala oko desetak-petnaest bataljona vojske ne po sopstvenoj volji da u guši ustanak, nego je na to nagnana energičnim nastojavanjem i tražnjom ovdašnjih konsula. Da su, prema tome, civilni agenti bili manje uporni u svome zahtevu kod Hilmi paše da sam valija ode u Đakovicu, sigurno je da se valija ne bi ni makao iz Skoplja, niti bi se slala ikakva vojska u pomoć Šemsedin paši. Prema tome, po našem mišljenju ovde, neistinito je predstavljeno u stranoj štampi, — naročito engleskoj — kao da je inspirisana i izazvana od samih Turaka, da bi im se dala, kako se tamo veli, mogućnost da pojačaju broj svojih regimenata u St. Srbiji.
Koliko je pogrešno ovo tvrđenje kaže nam taj fakt, što Turci samo čekaju priliku pa da tu svoju vojsku povuku natrag iz St. Srbije — u Maćedoniju, i da nije stranih konsula, oni bi to i učinili. Dakle, izašiljanje valije i tolike vojske ovamo treba pripisati samo stranoj akciji.
Sam, pak, rad Šaćir pašin u Đakovici valja uzeti ozbiljno u procenu. Od kako je Rusija zauzeta na Dalekom Istoku, od tada su Turci danuli dušom. Ima već i jasnih simptoma koji to očito dokazuju, a jedan je od tih simptoma taj, što se valija trudi svima silama da se na miru raskrsti sa Arnautima i da povedene pregovore sa arnautskim prvacima ne napušta. Kao što me izveštavaju, on se stara svima načinima da ugodi Arnautima, i gotov je da im pravi i takve ustupke, koje im Turska ne bi činila inače da nije Rusija zauzeta svojim poslovima.
U ovoj politici popuštanja Turaka prema Arnautima valja videti živu želju onih prvih da se što pre otarase arnautske bune, da bi mogli slobodno upraviti sav svoj rad na drugu stranu — na Srbiju i Bugarsku, koje bi mogli, misle oni, potući sada kada im Rusija ne može pomoći. Sem toga ovi simptomi dokazuju još i to da se i turska politika sada sastoji u tome da se svim mogućim načinima izbegne ozbiljno uvođenje reforama. Turskoj se sada dala zgodna prilika da nauči pameti neposlušne Arnaute koji su, u poslednjim sukobima otpratili na onaj svet više od 500 vojnika, nekoliko nižih oficira i jednog bambašu, ali ona (Turska) neće da se koristi prilikom, što dokazuje osnovanost našeg tvrđenja da njoj nije stalo do uvođenja reforama.
U Đakovičkoj buni ima i jedna rđava strana vali-pašina. Bilo iz svojih ličnih antipatija prema Šemsedin paši, bilo iz želje da se umili Arnautima, Šaćir paša se je svima silama trudio da dokaže kako je za đakovičke nemire kriv Šemsedin paša, koji je „prenaglio i počeo da puca na Arnaute, a nije pokušao da ih mirnim putem rastera.“ Šemsedin paša je čuven sa svoje neumoljivosti i strogosti prema, preko svake mere razuzdanim, Arnautima, ali je on i jedini, po ovdašnjem mišljenju, koji je u stanju da Arnautima utera rogove u glavu i učini ih mirnim i pokornim podanicima Sultanovim.
I ovaj rad Šaćir-pašin tumači se onako kako se i zaslužuje: naime, da mu je namera bila da izigra diplomaciju, da dokaže kao da nije ništa u stvari ni bilo, i da svu krivicu svali na Šemsedin pašu.
U ostalom slično objašnjenje đakovačke bune prodrlo je kao tursko zvanično saopštenje u nemačkoj štampi (tamo se veli kako je za sve događaje oko Đakovice kriv kajmakam, koji je rđavo shvatio pucnjavu iz pušaka, pošto su se Arnauti samo veselili — nego je naredio da im se pucnjavom i odgovori). Pa ipak, pored sveg takvog rada Šećir pašinog, situacija je još vrlo ozbiljna i opasna, i bojati sve daljim silnijim neredima.
Iz Peći ne stižu nikakvi glasovi. Sve što znamo, desilo se pre 11. ov. meseca.