Kad te žena psuje Kad te grdi, truje — A ti ćuti snosi! No u bračnoj buri, Kad s' ona naduri, Nek te đavo nosi!
Englez nije nikad srećniji nego kad je nesrećan; Irac nikad miroljubiviji, nego kad je u ratu; Rus je onda kod kuće, kad putuje; Nemac nije nikad žedniji nego kad pije; Francuz nikad manje ne zna, nego kad je sve proučio, a žena, ta sasvim zasebna narodnost nikad većma ne viče, nikad groznije galame ne pravi, nego kad kao nema zaćuti, kad joj naspe, da se duri.
U velikom arsenalu ženinog domaćeg ratničkog, ubojnog pribora, počevši od lakih džilita, tupih nezgrapnih bajoneta i oštrih lovačkih noževa — zajedljivih reči ženskog „čantranja“ — pa do onog teškog topa, koji je u strategiji poznat pod imenom dvadeset i četir-funtaš — ženskih suza i nesvestice, ni jedno oružje nije tako smrtonosno za čoveka, kao ona vrsta starinskog „komorskog topa“, koj je u ljubavnom ili bračnom dvoboju dobro poznat sa svoga strašnog imena i koji mi Srbi nazivamo durenje.
Kad se jetka ženica zaplače ili počne da malenom nožicom pomamno o patos udara onda se latila najnevinijeg ratničkog oružja — puške; kad stane da viče, da vrišti, da se „na sva usta svađa“, onda već nastaje ozbiljnija vatra tj. bombardovanje i operacija opsadnim topovima; kad je hvataju grčevi, nesvestica, migrena, onda je to blokada, ali kad upotrebi krajnje ubojno sredstvo, a to je, kad počne, da se duri, onda još samo hoće da iznemoglog neprijatelja primora, da od gladi umre.
Ima kišobrana, ima suncobrana; gromobrana, gradobrana, i još mnogo drugih kojekakvih „brana“; ima i društava za osiguravanje od požara, od dela itd. samo nema „duro-brana“, a isto tako nema ni društva, gde bi se čovek mogao osigurati od ženinog durenja, a sigurno ga neće ni biti dokle god bude žena.
Kad se žena duri, slična je s kapljicom vode, koja neprestano pada s krova, dok naposletku ne izdubi i najtvrđi kamen strpljenja.
Svaka žena govori drukčije, svaka se svađa drukčije, svaka žena laska drukčije, naposletku svaka se žena drukčije i mazi, ulaguje, krivi i previja, ali se sve žene jednako dure, na isti način, istim oružjem i sa istim uspehom. Durenje je jedan jedini univerzalni jezik i Irokeskinje i Parizlike; krunisane ženske glave na prestolu i one u pukoj sirotinjskoj kolibici.
Kad se žena ili dragana svađa, ona se svađa samo sa mužem ili sa draganom, ali kad se naduri, onda joj nije samo muž ili dragan kriv, nego durenje obuhvata i sve one mrtve neosetljive stvari, s kojima muž ima direktnog ili indirektnog doticaja, na sva ona živa i mrtva lica, pa čak i na ona, koja će tek da se rode, na lica iz prošlosti i sadašnjosti, s kojima muž ima, ili je imao rodbinskih ili kakvih drugih društvenih sveza. Žena se onda duri i na muževljevo pseto, na njegovog konja, na njegov pisaći pribor, na njegov „šlofok“, na glavu od njegove lule, na njegovu čačkalicu za zube, na njegove papuče — a ako je muž umetnik — ona se duri i na njegove slike i na statue, na njegove pesme, na njegove izdavače itd. Ona se duri i na njegovu pokojnu strinu, na dedin prsluk, na njegovog berberina, na operatora, što mu seče žuljeve. Ženino se durenje pruža od njegovog zenita (od njegove spavaće kape) do nadira (do njegovih čarapa).
Žena u obične dane ustaje — recimo — u devet časova ujutro, a kad se duri? E, onda je druga posla! Već je u sedam časova na nogama, kao da se veliki „veš“ pere, samo da prekodan što više vremena uzima, da se uzmože na svoju žrtvu duriti.
Kad je žena u blagoslovenom stanju misli sva ženska služinčad u kući da će nosom i samo nebo od ponosa zaparati; kad žena zagrmi, to jest, kad počne da se sa mužem na sva usta svađa, onda se i sobarici obrazi zažare a kuvarica se kao daleki horizont ohladi; kad se gospođa počne duriti, onda i sobarica duva, da bi raspirila saćuricu mekinja, i samo kroz zube govori, a debela kuvarica pita i odgovara samo prvim početnim slovima i u abrevijaturama. Šta više i sam „mops.“ izgleda da stoji u magnetičnoj svezi sa svojom gospodaricom pa i on, kao ono u pozorištu bez šaputala, samo u pola i nerazumljivo reži.
Žene imaju šest organa za govor: grkljan, nepce, jezik, zube, usne i vrhove od prstiju; za durenje pak imaju čak i stotinu. One se dure vrhom od nosa, kad ga otpuste; dure se rukom, kad se podlakte; dure se nogom, kad obuku otrcane cipele; dure se kosom, kad je ne očešljaju i ne zaglade; dure se… dure se još bezbrojnim drugim simptomima ženske haljkavosti i egzemplarnog nereda na svakom mestu i u svakom budžaku.
I svađa i dreka, i cika i vriska moraju svoga kraja imati, jer se od njih i najjača pluća umore; ali za durenje niti su potrebna usta, niti jezik, niti pluća; zato se žena može duriti ne dan-dva ni mesec dana već čitavu beskonačnost.
Kad muž u najžešćoj svađi, sred najveće vatre kihne, žena će se u tom trenutku da zaboravi pa će mu ma i slučajno sasvim nehotično da poželi: na zdravlje! Ali gde je ta žena, koja će, dok se duri, reći mužu: na zdravlje? Može on siromah i do ujutru kihata, ako hoće, može se od kihalja i raspasti, ona se ni osvrnuti neće.
Žena se svađa s mužem, čupa ga za perčin, kao mačka srlja noktima u oči, papuče lete po sobi… Za časak ona izađe u kujnu da ne zagore kupus sa kobasicama, ta to je „njegovo“ najomiljenije jelo. Ovakva češća „lucida intervalla“ rashlade celu atmosferu, sklopi se primirje i za kratko vreme padne kiša od pokajničkih poljubaca.
Naprotiv kad se žena duri, zaboravlja na najnežnije prirodne veze, u kojima stoji s kujnom. Ona prenebregne jela, koja je sa najvećom mukom i u najtežim bolovima naučila kuvati. Gde se žena duri tu čorba ne miriše, tu varivo zagore, a pečenje se sasvim prepeče.
Kad se žena dere možeš joj dreku i prekinuti, možeš uši zapušiti, ali kako ćeš da prekineš durenje i koja ti vajda ako i uši zapušiš?
Kad žena viče, možda ćeš je moći, bilo na koji mu drago način, da stišaš, da je nadvičeš; ali kad se duri, kako ćeš je „nad-duriti“?
Kad žena pravi galamu, mi se tešimo, da ti potresi čiste vazduh, da nas (tj. nas muževe) komšije sažaljevaju, koji ovu dosadnu muziku slušaju; naprotiv kad se žena duri, komšije blagosiljaju svoju ljubeznu, ćutljivu i miroljubivu komšinicu, a siromah muž mora da se u ovom tihom skrovištu ljulja kao lađa sred Tihog Okeana.
Ukratko da kažemo, durenje je u bračnom ili ljubavničkom životu strahota nad strahotama. Za to i velim svim muževima:
Kad te žena psuje Kad te grdi, truje — A ti ćuti snosi! No u bračnoj buri, Kad s' ona naduri, Nek te đavo nosi! — M. G. Safir