Pod naslovom „Dva straha“ dala nam je „Samouprava“ juče članak, koji ne treba neopaženo da prođe. Sadržina njegova vrlo je prosta i lako razumljiva: naše političke stranke nisu uvek radile po svojim principima: jedne su se rukovodile samo željama vladaočevim i radile sve što on od njih zahteva, druge su naprotiv samo gledale da se dopadnu narodu i laskale samo željama, ćudima i zahtevima njegovim. Neki su se bojali, da se ne zamere vladaocu, drugi da se ne zamere narodu. Eto to su ta dva straha, o kojima nam juče vladin organ na uvodnom mestu govori.
Karakteristična pojava, koja se mogla predvideti i na koju smo mi ukazali prstom još prilikom poslednje ministarske krize. Za radikale je došlo vreme, da se politički srede. Ono što ih je do sada međusobno vezivalo, nisu bili toliko tačno obeleženi principi već više zajednička težnja za suzbijanje starije struje, koja se u svom političkom držanju rukovodila jedino željom da ugodi vladaocu. Sad je te struje nestalo, te je otuda nestalo i uzajamnih veza među radikalima. Ono što ih je do juče razdvajalo tek sad izbija na površinu; otpadanje, prečišćavanje i sređivanje mora sada da se izvrši na pozitivnim osnovicama, a ne na negativnim, kao što je to do sad bilo.
Vladin organ juče je energično ustao protiv onog dela radikalne stranke, koji žrtvuje prave, stvarne interese zemaljske neumesnoj želji da se dopadne narodu. „Narodni predstavnici“, veli „Samouprava“, „treba da imaju na umu, da li je jedna stvar korisna za narod, a ne da li se ona njemu dopada! Ako su oni uvereni, da će takav rad poboljšati sadašnjost i stvoriti pouzdan osnov za bolju budućnost, oni su dužni da je odlučno prihvate, pa makar njihova lična popularnost propala ne samo za taj trenutak, nego i za uvek.“
Protivnici današnje vlade mogli bi da kažu, da su isto to, čak možda i istim rečima, govorili kod nas oni, koji su uvek bili najrevnosnije pristalice sviju ličnih režima. I ti su ljudi uvek govorili, da oni rade samo ono, što je korisno po zemlju i narod, bez obzira da li će se to narodu dopasti ili ne. Celo je sad pitanje samo u tome je li sve to što se tako radi protiv želje narodne odista i korisno ili nije. A koji ćete kriterium za to uzeti?
Ko kaže, da nešto može biti korisno po narod, a ipak se ne dopadati narodu, priznaje, da narod nije politički zreo. To je neosporno; nikakva uobražavanja i objašnjenja tu onda više ne pomažu. „Samouprava“ tim svojim tvrđenjem definitivno raskida s onom starom, prvom „Samoupravom“, s kojom je sada samo ime i ništa drugo vezuje. Ne zamaramo joj mi ni najmanje na tom preobražaju; to je možda samo jedan korak unapred, a ne unazad, kao što, valjda nekima izgleda. Ali isto tako ne zameramo ni onim drugim radikalima, koji nisu više oko „Samouprave“. Oni su, ostajući na onom stanovištu stare „Samouprave“ ostali verni prvom onom radikalnom programu, koji je bio stvoren za agitaciju. A i takvih treba da bude, baš u interesu narodnom.
Definitivan rascep između te dve radikalne struje, sad je samo pitanje vremena. Neće dugo potrajati, pa ćemo imati dve sasvim zasebne stranke, naročito ako se nađu pogodni ljudi, da ih organizuju i povedu. Biće ogorčene borbe između njih dve, kao uvek, kad se braća pozavađaju i potuku. Ali to sve ništa ne mari; to samo pokazuje, koliko je tačna ona stara istina, da u svakoj ustavnoj zemlji mora biti borbe, da mora uvek biti ljudi koji više traže od drugih, koji neće to da dadu. Današnji konzervativci bili su juče progresisti; današnji progresisti biće sutra konzervativci i tako dalje, redom.
Tako je svuda uvek bilo, tako će biti i kod nas.