Ma kako da je rat u ovom vremenu nešto tako strašno, da se ništa užasnije ne može zamisliti; ma kako da je skopčan sa ogromnim teškoćama kako zbog same daljine od centra ruskoga plemena tako i zbog prirodnih nezgoda, ipak ga je narod ruski prihvatio i potpomaže ga svim silama. Beše se, u početku proneo glas, da je taj rat u Rusiji vrlo nepopularan, da se, kao i sve drugo u toj „varvarskoj“ carevini, potpomaže jedino pod presijom. To nije tačno. Ako se nešto i čini pod presijom, nikako se ne mora pod presijom davati novac na potpomaganje rata, niti se može nasilno uzimati od pojedinaca onolika roba, koju daju kao priloge dobrovoljne za izradu vojničkog odela; a još manje se može pod presijom besplatno izrađivati odelo i pribor za vojno slagalište sanitetsko. Razlog ovome leži u samoj prirodi ruskoga naroda. To je narod, u kome lična inicijativa igra veoma važnu ulogu. Koliku to korist doprinosi jednome društvu vidi se iz ovoga. 4 februara jedan od uglednijih krojača u Moskvi isnese misao, da bi bolje bilo da oni sami izrađuju odelo za vojsku, nego da pošlju Crvenome Krstu novac kao dobrovoljni prilog. Ta je misao oduševljeno primljena, i istoga dana moskovski su krojači obrazovali društvo, koje je odmah i pristupilo poslu. To je društvo odmah dobilo do 7000 aršina materijala za odelo, preko 6200 bundi, jedna je gospođa poslala 10 šivaćih mašina, opština moskovska odredila je društvu pomoć od 48.562 rublje. Za tim su se slična društva obrazovala u svima velikim varošima ruskim. Dok jedni šilju u takve društvene radionice gotovu obuću, odelo, materijal, dotle drugi šilju svoje majstore, da bezplatno rade, a masa radnika dolazi sama, da bezplatno radi.
Sem toga i ruski Crveni Krst, koji raspolaže ogromnim sredstvima, dobio je ovih dana preko 1.349.000 rubalja; sama redakcija „Novoga Vremena“ skupila je do 500.000 rubalja. Kad se ovoj sumi doda još i prilog ruskih činovnika (1-3%) od plate) i kad se uzme u račun i to, da je ova suma skupljena samo do 10 februara, i da prilozi još neprestano padaju, tada se tek može videti, šta sve mogu da učine preduzimljivi ljudi.
Nije bez interesa pogledati u spisak darodavaca: tamo se mogu naći imena i seljaka i savetnika, i sluškinja i grofica, i studenata i radnika: radnik otkida od svoje bedne nadnice, a studenat poklanja i medalju svoju, koju je dobio u školi.
I dok se ovako na jednoj strani gomilaju sredstva za lečenje ranjenika, za odevanje vojske i potpomaganje porodica izginulih vojnika, dotle se na drugoj strani skupljaju mnoge dobrovoljačke čete pod zapovedništvom starih ratnika, vežbaju se i pripremaju, da, kad zatreba, i oni iziđu na bojno polje, da brane svoju otadžbinu. Ovo grozničavo pripremanje, ovo oduševljenje za rat mnogo potseća na burnu Francusku iz vremena prve Koalicije.
Ovome užurbanom pripremanju nije uzrok strah od Japanaca. Zna se u Rusiji, šta sve može Japan i kolika je njegova sila. Nego je glavni razlog u tome, što se Rusi nadaju i većem zapletu. To se vidi i iz pisanja po svima ruskim listovima. Koliko se ta bojazan od daljih zapleta rasprostrla i koliko uznemirava duhove, može se videti iz jednog privatnog pisma, gde se, između ostaloga, veli: „Sada su u nas odnosi strašno zapleteni zbog rata na Dalekom Istoku. Svakoga trenutka očekujemo mobilizaciju našega okruga. Rat se, dakle, započeo, ali kako će se svršiti i gde, to je za nas tajna, koja nas strašno muči.“
Kao što se vidi, ovaj nepopularan rat postao je najedanput vrlo popularan, pred jednom opštom opasnošću. Ta je opasnost u toliko veća, što je i samo vreme vrlo rđavo za ratne operacije. Što se pak na bojištu dešavaju retkih, mahom neznatni sukobi, tome je opet uzrok nepogoda, koja, u ovim prilikama, može više naškoditi, nego i sam rat.