Danas daje beogradsko gimnastičko društvo „Soko“ svoj javan čas. Kad to pročitate začudićete se sigurno, da kod nas ima ljudi, koji misle još i na takve stvari. Gimnastika, sport, negovanje i razvijanje tela — sve su to reči koje se neki put čuju, sasvim slučajno, u ovoj zemlji, u kojoj svi imaju druga, važnija posla: bankete ne daju, svečanosti da priređuju, da sastavljaju odbore i pododbore, da trče za trenutnim uspesima i počastima, da lome noge i vratove utrkujući se za ništavnim odlikovanjima, koje samo golicaju njihovu neizmernu žensku sujetu.
Gimnastika? Za nju nemamo vremena. Za nekoliko decenija, otkako živimo novim slobodnim životom u slobodnoj otadžbini, narod naš je po fizičkim svojim osobinama otišao samo u nazad, mesto da se unapred kreće. I seosko i varoško stanovništvo naše predstavlja danas gomilu kržljavih ljudi, nesposobnih za svaki veći napor i trud; sve se srozalo, skljokalo kao da mu krv u žilama ne teče i kao da nema srži u kostima. Ljudi nisu više ljudi, žene nisu žene,već sve samo slabotinje ispijene i uvenule, sve samo kandidati za groblje. A omladina, kako nam tek ona izgleda? Pogledajte kakvu grupu đaka kad prolaze ulicom, pa ćete videti i sami, ako tj. hoćete da vidite, jer na žalost, kao i u svemu drugom, mi i u tome volimo da sami sebe lažemo i da otklanjamo oči od neprijatnosti i opasnosti. Ne tešite se time, što su bajagi ovo veliko-varoška deca, koja su svuda slabija od seoske. Nije tako. Mi pre svega veliko-varoške dece i nemamo, kao što nemamo ni velikih varoši; osim toga nije istina, da ta deca moraju biti kržljavija od seoske. Učinite samo sve što treba, pa ćete videti, da će biti i zdrava i jaka, da će biti bolja no što smo mi.
Ali se kod nas ništa ne čini, da se to popravi. Generacije idu jedna za drugom, a svaka je gora od prethodne. Mlad narod, a ovamo izgleda, kao da je hiljadu godina živeo raspusnim, raskalašnim životom, koji mu je ispio snagu i satro budućnost u korenu. Mlada rasa, a ovamo ništa nije drugo do rasa beskičmenjaka, koja će da izumre pre no što je počela da živi.
Da, izumreće, ako ništa ne uradimo, ako svi ne zapnemo, i država i mi pojedinci, koliko ko može i ume. To nije dockan; niti je teško; samo treba početi. I drugi su narodi bili u istom položaju, kao i mi, pa su osmišljenim energičnim, radom popravili sve što je bilo rđavo. Zato čak i ne treba mnogo vremena. Englezi, Amerikanci, Švedi, Francuzi su za nekoliko decenija preporodili svoj narod; u drugoj generaciji već vide se plodovi rada.
Nije ovde mesto da se izlaže detaljno šta sve treba raditi i kako. Ali jedno treba da se zna: da taj fizički preporođaj treba da otpočne istovremeno sa sviju strana, da se ceo narod mora za to zainteresovati, a ne samo jedna klasa ili jedno mesto. I još nešto. Ne sme se naopački početi, kao što se naopački počinjalo. Sva gimnastička društva mislila su uvek da je glavno napraviti atlete od naše omladine, pa su zbog toga samo to i radila, a to je iz osnova pogrešno; nije svako kadar da postane atelt, niti je uostalom to potrebno. Nisu potrebni jaki ljudi, već sveži, okretni, hitri izdržljivi i preduzimljivi.
To se samo može postići racionalnom gimnastikom, sportovima, na svežem vazduhu i u slobodi. Obična gimnastika, ovakva kakva je kod nas u modi, dosadna je za decu i pravi kuluk. Treba uvesti one igre koje su Englezi prvi uveli,a za njima ceo svet. One su i korisnije i zanimljivije, one jedino mogu da nam dadu ono, što nam je potrebno.